Moja ti | Jasna Jasna Žmak

NA HRVATSKOM

Danas sam postala copywriter, a osim toga zamalo i tvoja bivša devojka. Umesto da se radujemo mojoj fiksnoj plati, bez socijalnog i penzionog doduše, ali ipak prvoj fiksnoj plati našeg dvočlanog domaćinstva, mi smo se svađale o svim dilovima, ofisima i henganjima koje sam ja izrekla u poslednje četiri sedmice koliko se ti baviš statističkom analizom mog rečnika.

Nisu leteli tanjiri, nisi me izbacila iz stana, komšije nisu zvale 92*, na kraju nismo niti raskinule. Ali svejedno je bilo kao na filmu, nekom pravom hollywoodskom, bilo je dramatično i s happy endom.

The thing is da ja koristim puno anglizama. Ti kažeš da dnevno proizvedem količinu anglizama dovoljnu da se prehrani omanja afrička država. Ti kažeš da ti je dosadilo da te zovem pumpkin. Ti kažeš da ću se jednog jutra probuditi nakon nemirnih snova i primetiti da sam se u krevetu pretvorila u golemo something. Ja kažem da ću ti nabaviti titlove. Ja kažem, Whatever. Ja kažem da mi veći problem od anglizama trenutno predstavljaju anafore*.

Nisi ti neki rodoljub ni domoljub, ne brine te izumiranje Hrvata ni hrvatstva, ne, ništa slično. Ono što te brine je moj imperijalni idiom, anglizacija mene. Ono što te brine je da ja sve češće umesto hrvatsko-engleskog posežem za englesko-hrvatskim rečnikom i da ti po povratku kući vičem, Honey, I’m home!, i to bez ironije.

A meni je to predivno, amazing, awesome. Meni je to verwunderlich, incroyable, meraviglioso. Jer ja volim jezike, one domaće i one strane, ovaj maternji i one ostale, posebno u kombinaciji s njim, volim one službene, volim dijalekte. Jer moje srce nije otvoreno samo za engleski, tu su još i italijanski i ono malo nemačkog i francuskog koje znam, u koje počesto i rado umotam hrvatski pa ga pustim da se krčka. Tako nastaje moj privatni esperanto neopterećen gramatikama i sintaksama, začinjen pokojim dijalektom.

Ti kažeš da je to kako ja govorim kupus od jezika, kažeš to namerno jer znaš da mrzim metafore, ali ja ti svejedno, iako mrzim metafore, odgovaram da ja taj svoj jezik vidim više kao musaku, musaku od najfinijeg povrća. Pa dok ti mene optužuješ za verbicid, ja tebe pokušavam uveriti da je tvoj otpor futile.

Tako na primer dok ti nalevam čaj, koji je turcizam, kažem, Jezični purizam je tako passé. Dok ti dodajem ruksak, koji je germanizam, kažem, Ljudi nisu monolingvalne životinje. Dok ti vezujem cipele, koje su hungarizam, kažem, Mogla bi tako do prekosutra. A ti se svemu tome pokušavaš odupreti hodajući po stanu kao onaj majmun s karikature, prekrivajući uši dlanovima, praveći se da me ne čuješ. Reči neće nestati samo zato što ih ti ne želiš čuti, pokušavam da ti objasnim, ali ti insistiraš na tome da pređem na hrvatski ili više nikada nećemo razgovarati.

Ne pada mi na pamet odustati od jezičke poligamije, poželim ti reći, ali onda mi sine još bolje, kompromisno rešenje: odlučujem da ću fotografisati sve reči na svetu, ili barem sve reči u našem stanu, da više ne bude zabuna, lapsusa, felera, da umesto reči koristimo fotografije, koje su grecizmi, da nas ceo svet razume.

Zato odmah uzimam aparat i izlazim iz stana. Počinjem od početka, fotografišući naša ulazna vrata. I dok mi ti posprdno dobacuješ da je reči, kao i vampire, nemoguće fotografisati, ja te ekstatično uveravam da ću u tome uspeti.

Ti me isprva puštaš da se upustim u tu sasvim besmislenu rabotu, gledaš me dok skupljam megabajte po stanu, tražeći najbolje svetlo, najbolji ugao, za svaku od reči, znatiželjna da vidiš kako ću fotografisati, recimo, engleski, prekosutra, happy end ili neke slične, nešto apstraktnije reči. Iako i sama ubrzo shvaćam besmisao vlastitog nastojanja, sizifovska tvrdoglavost ne da mi da stanem. Hrabro nastavljam dalje graditi svoj kućni slikovni rečnik, strepeći od reči kao što su hrvatski, sutra i drama.

U tom duhu dočekujem i noć, neumorno fotografišući svaku sitnicu koju pronalazim u hodniku iz kojeg se još uvek nisam pomerila. S tobom već nekoliko sati nisam progovorila ni reči, ni na hrvatskom, ni na engleskom, ni na bilo kom drugom jeziku sveta.

Tako ja sada već odavno zevam, a ti se već spremaš na spavanje. Ipak, pre toga odlučuješ da završiš to glupavo nadmetanje, jer znaš da ja sama to nikad ne bih. Malo nakon što sat otkuca ponoć, priđeš mi pažljivo s leđa, s četkicom u ustima, zagrliš me i šapneš mi da su ti od lingvističkih kategorija ipak draže one fizičke, da ti je od svih mojih jezika najdraži onaj kojim te ljubim.