Moja ti | Jasna Jasna Žmak

ZIMSKA

Vani je opet zima, rekli su jutros na televiziji. Dvoznamenkasti minus nakon dugo vremena… a ti moraš na put, dug put, jedan od onih na kojima putuješ toliko da je, kada jednom stigneš, prekosutra od dana kada si krenuo. Ideš pješke pa tramvajem pa vlakom pa opet pješke i zato smo te toplo obukli. Dolje si dobio štrample, termočarape, hlače od samta. I bokserice, bokserice prije svega. Gore: potkošulju, košulju, džemper, jaknu. Oblačili smo te u svitanje, u potpunoj tišini, jer prije tišine bila je svađa.

Bilo je četiri ujutro, četiri i četrdeset, i ti si rekao da ti je drago da je Celsius umro od tuberkuloze. Deset minuta i puno previše stranih riječi poslije, stajali smo nasred hodnika, u pidžamama, u tišini.

Zadnje što si rekao prije toga, na engleskom, bilo je da mrziš poslovice. Zadnje što sam ja prije toga na engleskom rekla bila je ona poslovica koja kaže da se po jutru dan poznaje.

I onda smo te obukli, u tišini.

To voliš, kad te skupa oblačimo, jer se onda osjećaš kao mali dečko na prvi dan škole… ali zato mrziš i potkošulje i štrample i nikad ih ne nosiš, nikad osim na dane kao što je ovaj, kad se previše celzija spusti ispod nule, a ti moraš na put.

Štrample su za pičkice, kažeš, a potkošulje za još veće. Zato mrziš i dane kao što je ovaj, kada moraš nositi oboje, pa onda proklinješ Celsiusa koji je ionako već umro i koji nema nikakve veze s tim što je danas tako hladno, a ti moraš na put.

Bilo bi jednako zima i da je minus dvanaest stupnjeva tebe, pokušala sam ti objasniti, znaš da postoje i farenhajti i kelvini. Kad si i njima zaželio tuberkulozu, iako su i oni već odavno mrtvi, onda sam počela s engleskim, onda smo počeli sa svađom.

Uvijek se svađamo na stranim jezicima, tako smo se dogovorili, odlučili, tako nas manje boli. Svađe su naši konverzacijski tečajevi udvoje… Na hrvatski prelazimo tek poslije, nakon tišinā, kad si sve oprostimo, kad se opet puno volimo. Hrvatski znači opet ljubav.

Te tišine, one između dvaju jezika, obično traju duže, ali danas ti se žurilo na vlak pa si progovorio već dok si obuvao cipele, vezivao vezice na njima. Rekao si, Osjećam se kao luk, luk od pamuka. Rekao si to na hrvatskom i ja sam puknula u smijeh.

Meni si zapravo izgledao više kao Cartman*, ali ništa nisam rekla jer znala sam da bi to ponovo značilo neki strani jezik. Umjesto toga dobio si još pamuka, još topline: kapu, šal, rukavice, pusu. I rakiju, ne od pamuka nego od smokve.

Onda si dobio još jednu pusu i još jednu, onda smo se ljubili, onako na francuski, ljubili smo se toliko da si zakasnio na vlak, jer nismo se samo ljubili. (Ali prvo smo morali skinuti sav taj pamuk s tebe, pa smo oboje proklinjali i Celsiusa i Kelvina i Fahrenheita i sve njih zajedno, jer skidanje je trajalo dugo, predugo.)

Puno poslije ležali smo nasred hodnika, goli u tišini, i ja sam shvatila da je prošlo šest. Prošo ti je voz, rekla sam i probudila te iz sna koji nisam znala da si usnuo.

Mislila sam, poludjet ćeš, biti bijesan… mislila sam, reći ćeš nešto na talijanskom, nešto stvarno gadno. Ali ti si samo promrmljao nešto na engleskom, nešto kao, No trouble at all, a onda, iako mrziš poslovice, rekao, Sve je dobro kad se dobro svrši.

A ja sam opet puknula u smijeh.