Moja ti | Jasna Jasna Žmak

KIŠA

Već danima želim napisati priču u kojoj pada kiša i već danima čekam tu kišu da padne, ali to se nikako ne događa. Da, nebo je već danima čisto, a ta kiša u meni postoji i čeka da se izlije na papir, pa sam je, umjesto da dalje čekam, napokon odlučila ispisati, tu priču i tu kišu, suncu usprkos.

U ovoj će priči padati kiša, padat će kiša zato što sam ja tako odlučila, zato što sam ja tako napisala. Priča nažalost ne može trajati danima, ali kiša može, i ako joj se dovoljno približiš, čut ćeš kako rominja.

Baš tu, da.

Već danima.

U ovoj priči tebe nema, odnosno tebe nije trebalo biti, to je trebala biti jedina priča bez tebe u cijelom romanu, da i čitatelji i ja malo predahnemo. Trebala je samo padati kiša, onako poetično, kako obično pada u pjesmama, kao što recimo kiši u listopadu na otocima ili kao što bez prestanka kiši nad Brestom. Ova je priča trebala biti poezija u prozi, čista lirika, bez likova. Ali nije mi to uspjelo, uvukla si se u nju, podmuklo, uklonivši iz nje svu poeziju.

Dogodilo se to ovako:

Rekla si mi da u pričama kiše zapravo ne mogu padati, kiše mogu padati samo u stvarnosti. Ti možda možeš napisati da pada kiša, ali ona neće stvarno padati. Ne čujem da išta rominja, dovršila si.

To nije istina, poželjela sam ti odmah reći i dodati da nemaš mašte, ali sam zaključila da nisam raspoložena za još jednu raspravu o statusu stvarnosti u umjetnosti, o tome svakodnevno raspravljam sa studentima na Akademiji, ne moram se time još baviti i doma.

Umjesto toga vratila sam se svojoj tipkovnici i dodala te ipak u tu priču o kiši, dodala te tako da stojiš na balkonu i kisneš do kože, kisneš od te kiše koja navodno u pričama ne postoji. Da, odlučila sam iskoristiti ovu priču kao slatku osvetu, umjesto da se s tobom o njoj svađam u stvarnosti, stvorila sam je u fikciji.

Stigla sam do ovdje kad sam shvatila da zapravo uopće nemam priču, da ta priča u kojoj samo pada kiša i ništa se drugo ne događa, zapravo i nije priča, čak ni nakon što sam u nju dodala tebe pokislu poput miša… Ali tada je bilo već prekasno da se vratim poeziji. Razmišljala sam onda o raznim peripetijama i obratima koji se mogu dogoditi dok pada kiša, vrtjela u glavi klasike književnosti u potrazi za nečim što bi se moglo ukrasti, ali ništa pametno nije mi padalo na pamet.

Ipak, odlučila sam ne forsirati stvari, odlučila sam za večeras odustati od kiše, tebe i osvete, i samo te malo promatrati kako uživaš na balkonu.

Bila si još uvijek ondje kad je stvarno počela kiša.

Ne lažem, dok sam ja pokušavala pronaći rješenje u priči, stvarnost mi je ponudila najbolji zamislivi deus ex machina, nad grad se spustila neka filmska oluja, takva da si u trenu zbilja pokisla poput miša. Nisi se stigla ni okrenuti, a već si bila mokra, mokrija nego što bih ja to ikada mogla napisati.

Kad si čas poslije furiozno uletjela natrag u stan, ja sam munjevito maknula prste s tipkovnice, u strahu da me ne optužiš za bacanje uroka, iako smo obje dobro znale da ne možeš za tu kišu okriviti moje pisanje, da je za nju krivo samo i jedino stanje atmosferskih prilika iznad Zagreba toga dana.

Da, obje smo znale da se radi samo o nesretnoj slučajnosti, ali, svejedno, bilo je nešto strašno uzbudljivo u tome što se kiša prelila iz mojih riječi u naše stvarnosti.

Zato sam, dok si se ti u kupaonici pokušavala osušiti, polako vratila prste na tipkovnicu i počela pisati neku novu, potpuno izmišljenu priču u kojoj se puno toga lijepog zbiva, u kojoj dobivamo na lotu i putujemo do Novog Zelanda, dok kiša i dalje pada.

Svjesna sam da riječi nisu toliko moćne, mislila sam u sebi. Ali ipak, nikad se ne zna.