Prvi korak u tamu | Ivana Bodrožić

U NAŠEM KREVETU I

 

Puna su ti usta smijeha,
vidiš, ni gutati više ne možeš.
Pokrit ću te plahtom po glavi,
nama krov ne treba,
a nismo ni mislili štedjeti…
Negdje si sakrio moju cipelu,
misliš, tako ćemo ukorak.
Ja ću sakriti tvoju i praviti se
da si s jednom prehodao samo pola,
mislim, tako ćemo lakše.
Svačija su usta puna tvog imena,
samo moja tebe.
Izbacuju te u jednom dahu,
skupa s prljavim zrakom iz pluća,
a ja te slovkam…
Ti se smiješiš i gledaš me
dok čistim svoje oružje
kojim ću utiskivati mekane metke
u tvoju kožu.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.