Prvi korak u tamu | Ivana Bodrožić

U NAŠEM KREVETU II

 

A kad bih ti rekla da sve ovo radim iz osvete?
Postoji opasnost da ustanem iz kreveta
i nikada se više ne vratim.

Prije nego zaspeš
pokušat ću isprovocirati još jedan
nekontrolirani drhtaj tijela
koji će te natjerati da se okreneš
i pokriješ me sobom.
Podvajam se
jer nemam dovoljno hrabrosti
staviti te ne kušnju, zamišljam
kako
ustajem iz kreveta u tri ujutro
oblačim se i otvaram vrata
gledaš me u nevjerici, iz sna, možda sanjaš?
Nije,
stvarno odlazim, jesam li poludjela, kuda, sada?
Govorim:
Zar ti stvarno ništa nije jasno?
Danas, kad smo prolazili, kraj one ustanove,
na tabli je pisalo,
“Primite iskrene darove ljubavi”,
neka škola, za invalide valjda, ne znam…
Tako sam se osjetila, znaš, nemam,
fali mi, u ratu, i ničega nemam, sve mi je tamo,
a ako me ti ne voliš dovoljno, što ću?

Jako me uhvatiš, jako, i tako ostajemo do ujutro…
Podvajam se natrag,
Već si zaspao i tako ostajemo do ujutro.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.