Tamagochi mi je umro na rukama | Dorta Jagić

ŽENSKO PISMO

već je bilo vrijeme da vratim smeđoj prijateljici kišobran,
nažalost nepročitan.
nazvala sam je, pa otišla u Maksimir
i sjela na nečiju suzu.
čekajući je, pustila sam da mi kroz prošupljene kapke
putuju njene olovne sisice
koje na dan mrtvih složim ispod jezika
da mi kroz godinu ne bude drven.
napokon je i ona stigla.
nenašminkana a sva ko spirjani kesten.
na znak prvog čvorka
iz džepa smo povadile žilete naših frajera
i, čavrljajući, rezuckale zapešća. sve do zore.
prstima smo na zoru napisale:
da osjetim da sam živa pa zaspale.
ujutro se iz sunca tako hladno
zadimilo u psihijatrijske kućice
da i sad nanosimo crni selotejp preko očiju
nas samoubojica po novinama,
biblijama.