Novaljski svjetlopis | Andriana Škunca

LICE URASLO U KOROV

Dodirujemo se s onima što bez glasa leže pod laticama ruža. Odjeci zvona uvlače se u rasutu pelud, njišu skupa s pčelama. Ispunjeni smo znakom svemira.

Može li se dotaknuti ono čega nema, govoriti o udaljenom ili iščezlom prostoru? Iza brežuljka, kao obrnuta zrcala, izrastaju prazne, magličaste zamke. Zemlja isparava lakoćom jutra. Vlažan zrak razdvaja oblake. Sunce izranja iz orošenih stabljika metoive i pelina. Prozori skupljaju sjenu jedra.

Strah od nestajanja presvlači se u drugi oblik. Nitko ništa nije rekao, niti izgovorio bilo čije ime. Lice uraslo u korov, samo šuti. Ne pomiče se. Jeka se stišava i gasi u posve malim lokvama. U mahuni boba uzrnjeno vrijeme. Nečujna udaljenost. Korijen urasta u tamu, pod žilice mora.