Krive su Seka i Seka | Zoran Pongrašić

ZMIJA ILI O GEBISU POKOJNE TETKE I PVC AMBALAŽI

– Otpočetka? – prosiktao je Zmija, grebući noktima jedne ruke kožu one druge. –  Paaa ka pvvo, ja se iskveno ispvičajen šta eto malo čudno pvičam. Za to su kvivi zubi moje pokojne tetke. Pvavo za veći, ta moja tetka nije zapvavo moja pvava tetka, jev da je onda bi movala bit vođena sestva od moje pokojne mateve, a nije bila jev moja pokojna mateva nije imala nijednu vođenu sestvu. Ona je cili svoj život bila matev jedinica. Ka šta san i ja cili svoj život bija sin jedinac.

Na tom je mjestu Zmija zastao jer je izgubio nit priče. To jest, naravno da nije izgubio nikakvu nit, jer nije priča nešto što se bilo tka, bilo hekla, bilo plete pa da ima nekakve niti, nego se to samo tako kaže. Pa je zato rekao, u stvari zapitao samoga sebe:

– Al šta san ono tija veći?

Pa je onda neko vrijeme zurio u prazno (ili blejao u prazno, kako vam je draže), tek s vremena na vrijeme kloparajući zubnom protezom ili, kako se to stručno naziva, gebisom koji se nalazio u njegovim ustima klak klak!

– Šta san tija veći? Šta san tija veći? – ponovio je još nekoliko puta. A onda mu se, možda zahvaljujući upravo kloparanju spomenute zubne proteze, iliti gebisa, vratila malo prije spomenuta izgubljena nepostojeća nit.

– Ae! – uskliknuo je Zmija, lica obasjana svjetlošću koju baca ona imaginarna žarulja što se pali kad nam nešto iznenada padne na pamet.

– Sitija san se šta san tija veći! – objasnio je za svaki slučaj Zmija pojavljivanje nepostojeće žarulje iznad svoje glave. – Tija san veći da je ta moja tetka, ta koja nije bila moja pvava tetka jev nije bila vođena sestva moje pokojne mateve, nego je… nego je…

Na tom je mjestu u Zmijinim mislima ponovno došlo do kratkog spoja (koji neki ljudi nazivaju kurcšlus, prema njemačkoj riječi Kurzschluss, a koja znači kratki spoj – uz to, ovaj njemački kratki spoj ima veze samo s električnom strujom, dok ga u hrvatskoj varijanti smatramo zastojem u nečijem misaonom procesu). Srećom, Zmijin je misaoni kratki spoj bio zaista kratak jer je Zmija ubrzo nastavio. Točnije rečeno, nije nastavio nego je zadnju izgovorenu rečenicu (koja zbog kurcšlusa nije bila do kraja ni izgovorena) naprosto izbrisao te umjesto nje izgovorio novu.

– Tija san veći da je ta tetka nedavno umvla, a ja san naslidija sve njezino naslidstvo. Jev dok je još bila živa nije imala nikoga svoga. Osim moje pokojne mateve. Koju isto tako nije imala jev je moja pokojna mateva bila već neko vvime pokojna. A kad imaš samo nekoga ko je pokojan onda je to skovo isto ka i da ga nemaš. Jev je pokojan. Šta će veći, jev nije živ. Pa je zato šta san ja vođeni sin jedinac moje vođene pokojne mateve sve tetkino naslidstvo postalo moje naslidstvo. A u tom je naslidstvu bilo nešta šoldi, to jest pava, to jest novaca, to jest kako bi vi puvgevi kvivo vekli love, i ova tetkina zubna pvoteza. Ili šta bi neki judi vekli gebis.

– Jelse snima ovo? – oglasio se jedan od dvojice murjaka koji su sjedili s druge strane stola.

– Snima se – rekao je onaj drugi. I iz nekog razloga odmahnuo glavom.

– A štaj bilo satom pevece ambalažom? – upitao je prvi Zmiju.

Na što je onaj drugi zakolutao očima.

Jer taj drugi o ovom prvom nema baš najbolje mišljenje. Točnije rečeno, ne može ga ni u snu smisliti. Ali to neće ničim pokazati. Osim kolutanjem očima kad ga nitko ne vidi.

Naime, do prije svega nekoliko mjeseci drugi je bio načelnik kriminalističke policije, a prvi je bio njegov pomoćnik. No, onda se dogodila ta nezgoda – u službenoj dokumentaciji zavedena kao ozljeda na radu – zbog koje je morao na bolovanje. A kad se s bolovanja vratio na posao više nije bio načelnik kriminalističke policije, jer je umjesto njega načelnik kriminalističke policije sad bio njegov dotadašnji pomoćnik. A on, dotadašnji načelnik kriminalističke policije, sad je bio njegov pomoćnik.

Možda vam ovo zvuči komplicirano ili nejasno, ali i cijela policija je ponekad komplicirana ili nejasna.

Zmija je pogledao dvojicu murjaka s druge strane stola.

– Doću i dotoga! – odbrusio im je, ljut što mu prekidaju tok svijesti umjesto da ga puste neka sve redom ispriča.

Nervirala ga je i ta stolica koja nije bila baš u najboljem stanju čak i ne računajući to što nije imala ni rukohvate ni naslon za leđa, na kojoj se cijelo vrijeme meškoljio u uzaludnim pokušajima da za svoje mršavo dugačko tijelo pronađe koliko-toliko udoban položaj. A nervirala su ga i ta dvojica. Taj debeli izbrijani i taj mršavi sivi. Istina, međusobno su bili različiti onoliko koliko dva čovjeka uopće mogu biti različita. Ali Zmiji to nije značilo ništa. Jer su obojica bila u policijskim uniformama.

– Sve ću po vedu ispvičat samo me nemojte nonstop pvikidat! – prosiktao je grebući se noktima po licu.

– Ma šta ne kažeš? Dat ne prekdamo, a? Dat pustimo da ti kolo vodiš, a? E pa nemere to tako, majkmu! Nismo mi skupa ovce strizli! A bogami ni krave muzli! Valjdas zna đej kome mjesto! – odbrusio mu je bivši pomoćnik a sada načelnik kriminalističke policije Slavko Budak, kojeg nitko nikada nije zvao Slavek, čak ni Slavko, uvijek samo Budak.

Zmija se sklupčao na svojoj stolici poput opruge (takozvanog federa), spreman poskočiti poput poskoka, spreman ugristi poput zmije s tetkinim gebisom. Pa što bude da bude.

Bivši načelnik, a sada pomoćnik načelnika kriminalističke policije Predrag Peđo Fišer, kojega su više-manje svi zvali Peđo, zavirio je u fascikl pred sobom pa pročistio grlo.

– Sve je u redu, gospodine Đapo – rekao je.

Iako je znao da nije.

Jer postoje dvije vrste policajaca. Jedni su pametni, obrazovani i pristojni. I uglavnom ne vole što su policajci. Drugi su manje pametni, još manje obrazovani, ali su zato bahati i grubi. I obožavaju biti policajci. Slavko Budak je ogledni primjerak ove druge vrste. A Predrag Peđo Fišer pripada onoj prvoj. S tom razlikom što on voli biti policajac. Jer vjeruje kako je to častan i odgovoran posao. Ili je u to vjerovao do trenutka kad su na mjesto načelnika kriminalističke policije postavili Slavka Budaka.

A štas ovaj sad petlja?! iznenadio se Budak. Jelga ko šta pito?! Jel nion nezna demu je mjesto?!

Slavko Budak o Predragu Peđi Fišeru nema baš najbolje mišljenje. Točnije rečeno, ne može ga ni u snu smisliti. I nimalo se ne ustručava dati mu to do znanja u svakoj mogućoj prilici.

I baš kad je zinuo očitati bukvicu svom pomoćniku i objasniti mu gdje se točno nalazi to njegovo mjesto, jer ovaj očigledno još nije shvatio tko je kome nadređen a tko kome podređen, Zmija je provirio iz svog klupka. Pa se Budak predomislio. Barem zasad.

– Nu! – rekao je svom pomoćniku. Što bi prevedeno na hrvatski jezik, a i ponešto prošireno, značilo: Dobro, hajde sad ti nastavi s ispitivanjem ovog kriminalca.

Ajd baš davdim štać ovaj sad saovim! zlurado je pomislio.

A ovaj, to jest Peđo Fišer, pogledao je Zmiju ravno u oči.

– Možete nastaviti, gospodine Đapo – rekao mu je.

Budak nije mogao povjerovati vlastitim ušima. Majkmu, ovaj je pravi mlakonja!

Zmiji je trebalo neko vrijeme da shvati kako je upravo on taj, već dvaput spomenuti, Đapo.

– Da nastavin sa pvićon? – upitao je oprezno. Jer murjacima nikad ne treba vjerovati.

– Samo vi dajte, Marinko – kimnuo mu je Peđo Fišer.

Budak se teškom mukom suzdržao da ne skoči sa svoje stolice.

Ovaj kakoj kreno jošćga ponudt i kafom i kolačma!

Zmija se nije mogao sjetiti kad je posljednji put čuo svoje vlastito ime. Vjerojatno kad ga je pokojna tetka dozivala. Ili mater ako je bila dovoljno pri sebi da ga prepozna.

– Dakle – nastavio je zatim grebući se čas po jednoj čas po drugoj mršavoj ruci. – Tija san veći da je tetka umvla i u naslidstvo mi ostavila svoje naslidstvo, to jest nešta šoldi i ovi gebis.

Pa je zinuo da bi ovi drotovi, glupi kakvi već jesu, mogli shvatiti o kojem je točno gebisu riječ. I još je, da bi im pomogao, jezikom nekoliko puta pomaknuo gebis gore-dolje klak klak! i lijevo-desno klak klak! A kad je zaključio da su shvatili, čak i oni takvi glupani kakvi su bili, zatvorio je usta i nastavio s pričom. U stvari, jest zatvorio usta, ali ih je ponovno otvorio čim je nastavio s pričom. Jer se sa zatvorenim ustima ne može pričati. Osim ako si trbuhozborac. U tom slučaju možeš pričati trbuhom.

– Pa san pvvo odlućija da si sa tin pavama napvavim nove zube. Pa san da da mi izvade ona moja dva koja san još ima u ustima. I tu san se zajeba, da opvostite na izvazu, jev san tek posli iša vidit na intevnetu kako se to pvave novi zubi. A pvave se tako da ti pvvo skalpelom izvežu zubno meso, pa ti u te kvvave vane uguvaju željezne šavafe, pa ti to onda zašiju, pa čekaš da zavaste, a taman kad ti zavaste ponovno ti sve izvežu, pa ti sad u te šavafe uguvaju umjetne zube… Gospeblaženadivicomavijo! Pa to mova da boli ka san vvag! A i košta gomilu pava, pa… pa…

– Pa ste vi zato počeli krasti plastične boce iz odlagališta pe-ve-ce ambalaže u Interšparu? – predložio je Peđo Fišer.

A Zmija je zbog tog vi u množini pogledao oko sebe. No, i dalje su tu bila samo ova dvojica drotovskih kretena i on. I taj jadni fikus. Ili filadendron.

Taj bi cvit tribalo prišno (hitno, žurno, op. a.) prenit u neku kamaru (sobu, op. a.) koja ima ponistru (prozor, op. a.) i češće zalivat (zalijevati, op. a.), pomislio je.

– Koji to mi? – upitao je zatim.

– Molim? – zbunio se Peđo Fišer.

– Vekli ste: Vi ste poćeli kvasti plastićne boce. A ja san pita: Koji to mi? Jev osim mene niko se dvugi nije bavija tim biznison. Niko dvugi se nije sitija tako genijalne ideje! Bavem koliko je meni poznato.

Načelnik kriminalističke policije koji je donedavno bio pomoćnik načelnika kriminalističe policije, ali mu se posrećilo kad je ovaj otišao na bolovanje (a i neka veza mu se našla pri ruci), sad je sa zanimanjem pogledao svog pomoćnika.

E baš me zanma kakćes pametnjakovć sad izvuć izovog?

A pametnjakovć, to jest Peđo Fišer je samo uzdahnuo.

– I nisan zato počeja kvasti plastićne boce! – siknuo je Zmija.

– Dobro – rekao je Peđo Fišer.

– Tija san veći da nisan poćeja kvasti plastićne boce zato šta su mi tvibale pave da si ugvadim nove zube jev ka šta san već veka kad san na intevnetu vidija kako se to vadi odusta san od tog pvojekta!

– Dobro – rekao je Peđo Fišer.

– A i da nisan odusta ima san dovljno šoldi za nove zube jev ka šta san van isto već veka ostavila mi ih je u naslidstvo moja pokojna tetka, koja nije bila moja pvava pokojna tetka jev nije bila… Da skvatim pviču, tim biznison s plastićnim bocama poćeja san se bavit onako šta bi se veklo iz gušta a ne zato da zavadim pave. Jev san umisto da si napvavim nove zube odlućija iskovistit ove tetkine.

Na tom je mjestu Zmija još jednom izveo sve ono s jezikom i tetkinim gebisom klak klak klak klak! prije nego je zaključio: – Pvavo za veći, bilo bi boje kad bi ova zubna pvoteza bila otpvilike dva bvoja manja, tetka je bome imala ogvomna usta, al znate kako se veče: Niko nije savvšen.

Tko će znati iz kojeg razloga, ali tada se Zmija sjetio ružnih ožiljaka od preboljene dječje paralize na svojim nogama, i svog hrabrog srca ali krhkog tijela – kombinacije koja ga je cijeli život uvaljivala u neprilike u kojima je gubio svoje zube – pa je pomislio: A i da si napravim nove zube već bi se naša neko ko bi mi ih razbija!

Pa je nastavio.

– A šta se biznisa sa plastićnin bocama tiće, pvvo san ih kvao od stavih i nemoćnih gvađana, al mi je onda postalo ža tih stavih i nemoćnih gvađana koji cile dane kopaju po kontejnevima za smeće, a onda na kvaju dana dođe neki odvatni i zli lopov, to jest ja, pa im otme sve te boce. A bila je tamo i jedna skvoz na skvoz mića nonica šta se nije mogla ni popet do vuba kontejneva nego je imala jednu katvigu, šta bi vi Puvgevi kvivo vekli stolicu jeli, u stvavi katvigicu, isto miću jev ona, ta nonica takva mića, ne bi ni mogla podići novmalno veliku katvigu, nego samo takvu miću katvigicu, pa se na nju movala penjat pa je sa nje movala silazit pa ju je po cile dane movala vuć sasobon. Pa to ti je da ti svce pukne od tuge. A i malo mi je vukla na moju pokojnu matev.

Zmija je odjednom ušutio. Onakav tanak i dugačak kakav je bio, sad se još više sklupčao na svojoj stolici, dok mu se lice izgubilo negdje u sredini tog klupka. A dvojica su ga policajaca potpuno neočekivano pustila da u toj pozi ostane koliko mu je volja. Rekli bi neki: Kao da je vrijeme stalo. A nije. Osim na onom zidnom satu na kojem je još od isteka baterije stajalo isto vrijeme.

Zmija ne kaže zašto mu je mater pokojna. Odnosno od čega je umrla. Policajci ga ne pitaju. Jer nije tema ovog ispitivanja. Možete reći da je policija bešćutna. Ali policija samo radi svoj posao.

Onda se negdje iz sredine zmijskog klupka začuo drhtavi uzdah nakon kojeg se Zmija ponovno uspravio na stolici, nabrzinu rukavima prevelike košulje obrisao crvene oči, pročistio grlo zaklepetavši pri tome tetkinim gebisom klak klak!, i nastavio.

– Pa san se onda dositija jadu pa san lipo ćeka da ti stavi i nemoćni gvađani pvedaju te svoje boce ovima iz odlagališta pe-ve-ce ambalaže u Intevšpavu i spveme si šolde u đep, a onda bi ja te iste boce noću ukva iz odlagališta pe-ve-ce ambalaže Intevšpava i ponovno sutva ujutvo pvoda Intevšpavu. To mi je bija najveći gušt, pvodat Intevšpavu njihove vlastite boce! I onda bi naša onu miću nonicu, pvićeka bi da se popne na katvigicu i zavoni u kontejnev, i onda bi joj se pvišulja sa leđa da me ne vidi i onda bi joj u bovšu, ili šta bi vi Puvgevi kvivo vekli tovbu, ubacija te šolde od ukvadenih boca.

Zmija je još jednom rukavima svoje prevelike košulje obrisao oči.

– Osića san se ka pvokleti Vobin Hud, mateve mi pokojne ako nisan! – pa se pomalo na silu nasmijao: – Hi hi hi hi! – Što je zvučalo više kao: – Si si si si!

Dvojica policajaca nakon ovoga nisu rekla ništa. Peđo Fišer zato što i policajci imaju dušu. Možda ne svi, no on ju je svakako imao. Pa je sad zbog te duše bio zaokupljen vađenjem nevidljivih trunčica koje su mu, začudo, istovremeno upale u oba oka. I Budak je možda imao dušu, no nije joj dozvolio da se razmaše. Umjesto toga pitao se tko je taj prokleti Vobin Hud kojeg je ovaj kriminalac malo prije spomenuo. I ne bi li trebalo tu ženu kojoj je ovaj ubacivao novce u njezinu torbu privesti u policiju. Jer su ti novci bili stečeni na protuzakonit način. A posjedovanje bilo čega stečenog na protuzakonit način je također protuzakonito.

– A smijen li ja vas nešta pitat? – upitao je zatim Zmija.

– Smiješ – rekao je načelnik kriminalističke policije Slavko Budak.

– Smiješ – rekao je istovremeno i pomoćnik načelnika kriminalističke policije Predrag Peđo Fišer.

Budak je sijevnuo očima na svog pomoćnika.

– Mislim, smiješ ukoliko se načelnik slaže – rekao je Peđo Fišer. Jer se policijska hijerarhija mora poštivati. Bez obzira tko je kome nadređen.

– Pa već samu reko da smije! – obrecnuo se Budak na svog pomoćnika.

Gospe mi ćaćine i materine ako ovi nisu zreli za ludnicu. Ako su svi drotovi ovako glupi, a ćini se da jesu, onda bi im ja bez ikakvi problema moga bit ministar! A i dok se nji dva međusobno dogovore ja ću zaboravit šta san tija pitat, pomislio je Marinko Đapo zvan Zmija. Ili Zmija zvan Marinko Đapo. Pa je pokazao rukom prema kutu sobe za informativne razgovore.

– Jeli ono tamo fikus ili je filadendvon? – upitao je.

– Fikus – rekao je Budak.

– Filadendron – rekao je istovremeno Peđo Fišer.

To san si i mislija, pomislio je Zmija slavodobitno, nemaju drotovi pojma ni o ćemu!

Onda je u sobi za informativne razgovore kriminalističke policije zavladala tišina.

I vladala tako sve dok se ponovno nije oglasio jedan od drotova. Onaj debeli izbrijane glave.

– A sad priznaj das ukro Seku!