Krive su Seka i Seka | Zoran Pongrašić

BRADA ILI OKRETANJE NOVOG LISTA

– Otpočetka sam, ono, sve zasral – promumljao je Brada polako odmahujući glavom s lijeva nadesno i natrag.

Kapljica znoja kliznula mu je sredinom leđa. Druga mu se spustila niz čelo i zaustavila u gustoj obrvi iznad oka. Kao prazna limenka bačena u potok kad naleti na dabrovu branu. Bilo mu je hladno, a obilno se znojio.

– Jes ti siguran das ovo snima? – upitao je jedan od dvojice policajaca drugog policajca.

– Siguran sam – odgovorio je drugi ispuhnivši zrak na nos.

Onda je Bradi sinulo što je malo prije izgovorio. Pa se požurio ispraviti.

– Htel sam reč, otpočetka sam sve krivo napravil – rekao je ovaj put malo glasnije. – Još od onog pudinga od vanilije kaj sam ga, ono, maznul iz kuhinje u domu dok sam bil klinac. A nisam imal pojma da je taj puding najobičnija prevara. Jel kad sam se skril u vece i otvoril vrečicu nutra opče nije bil puding kakav je bil naslikan na vrečici neg samo prašak kaj je mirisal na puding. I jedva se je, ono, dal gutat.

Podigao je glavu i susreo se s pogledima dvojice policajaca.

– Ak vas baš zanima nije bil ni bogznakak fini. Taj prašak mislim. A posle sam, ono, dobil i sračku, ne. Al sam svejedno nastavil mažnjavat stvari.

Pokušao je nasloniti ruke, ali stolica na kojoj je sjedio nije imala rukohvate. Na trenutak je sličio ptiću koji leprša tek izraslim krilcima. Velikom bradatom ptiću doduše.

– Prvo sam bil bedast pa sam maznul neke igračke iz doma. A igračke iz doma nemreš maznut kak treba. Jel prvo to su bile, ono, igračke od sviju nas. Htel sam reč bile su od doma al se z njima mogel igrat ko god je htel, ne. Pa je onda ispadalo ko da ih, ono, mažnjavaš od samog sebe. A drugo ak si maznul neku igračku nisi je imal gde držat, ne. Jel bi tete odma vidle da nije na svom mestu. Tak da ak si je htel skrit na sigurno to je bilo jedino da je skriješ, ono, medžu ostale igračke. Al to onda nije izgledalo ko pravo mažnjavanje pa je bilo bez veze, ne.

Obrisao je vlažne dlanove o nogovice hlača.

– Onda sam se opametil pa sam počel mažnjavat u školi. Jel smo mi iz doma išli v školu skupa z onom decom kaj nisu bila iz doma. Kaj su imala svoje roditelje, ne. I kaj su imala svoje vlastite stvari. Koje nisu bile zajedničke. Samo sam trebal, ono, pazit da ne pobrkam nas iz doma z ovima kaj nisu bili iz doma, ne. E tam sam od jedne Alemke maznul super flomič! Pisal je žuto al je glavna fora bila u tome da si z njime, ono, mogel prefarbat bilo kaj. A to kaj si prefarbal bi se svejedno vidlo! A od jednog z očalama kaj se je nonstop pravil važan sam maznul autič. Ovak mali. A mogel si mu, ono, otvarat vrata i dizat poklopac i od haube i od gepeka! A gospodži učiteljici Blaženki Salopek sam maznul ravnalo kaj je u sebi imalo ribe. Pa kad ga nagneš sim sve ribe idu sim a kad ga nagneš tam sve idu tam!

Počešao se po bradi koja mu je posljednjih mjeseci ponovno izrasla, gusta i čvrsta, prekrivajući mu veći dio lica. Tako da je samom sebi opet izgledao kao onaj stari dobro mu poznati Brada. Osim što ga je iznenadilo par srebrnih dlaka kojih u prethodnoj bradi nije bilo. Jedina stvar u ljudskim životima koju nitko ne može promijeniti je starenje.

– I sve kaj sam maznul sam skrival medžu igračkama u domu. Sve dok tete nisu skužile kak im tu, ono, nekaj ne štima, ne. Pa su otišle u školu na razgovor z gospodžom učiteljicom Blaženkom Salopek i z roditeljima od ove dece kaj nisu bila iz doma. Pa se, ono, nekak skužilo da sam ja, ne.

Lice mu se razvuklo u osmijeh. Ili bi bolje bilo reći brada mu se razvukla u osmijeh.

– Bila je to moja prva istraga! – rekao je veselo.

Onda se zamislio.

– Jedino kaj nikad nisam bil ziher jel se ona cura zvala Alemka ili Alenka.

Razmišljao je o tome neko vrijeme čupkajući bradu. Na kraju je odmahnuo glavom.

– Posle sam mažnjaval prave aute. Htel sam reč uglavnom ih nisam mažnjaval cele neg sam samo provaljival nutra i mažnjaval neke, ono, stvari, ne. Ko na primer radije i cedeje il ak bi neko ostavil tašku i tak. A isto sam tak provaljival i u gajbe. Htel sam reč stanove, ono, obiteljske kuče, vikendice na moru, vikendice kaj nisu na moru, i to, ne. I u kijoske bilo gde da jesu. I u domove za penziče. I u ljekarne. Al u ljekarne sam prestal otkak su im metnuli alarme. A mažnjaval sam sam ono kaj se je dalo ponest sa sobom. Htel sam reč nemreš maznut ormar il frižider il vešmašinu ak ih nemreš, ono, ponest sa sobom, ne.

Dvojica policajaca s druge strane stola nisu rekla ništa. Jer postoje dvije vrste osumnjičenika. Jedni iz kojih svaku riječ moraš kliještima izvlačiti. I drugi koji pričaju kao navijeni. Jedni policajci više vole one prve. Drugi policajci više vole ove druge. Dobri policajci nemaju svoje favorite. Zato Budak sad uživa. Kao policajac naučio je kako na svijetu postoje dobri i loši ljudi. Kao policajca dobri ga ne zanimaju. Zanima ga samo kažnjavati loše. A da bi nekog lošeg mogao kazniti potrebni su dokazi. I zato se sad naslađuje jer jedan od takvih loših sad sipa dokaze protiv samoga sebe.

– Bogamisse naprovaljivo, a? – rekao je Budak.

Brada se zbunio. Zvučalo je kao pitanje, a opet možda i nije bilo.

– Ne kužim jel mislite na aute il na gajbe stanove kuče vikendice il…

– Polako – prekinuo ga je murjak podigavši ruke.

Izgledalo je kao da dlanovima pritišće zrak prema dolje.

Dok je drugi murjak odmahivao glavom prevrćući papire koji su se nalazili u njegovom fasciklu.

– To uvek i ide polako – rekao je Brada ozbiljnim glasom.

Zaboravio je na kakvoj stolici sjedi pa je opet pokušao nasloniti ruke na nepostojeće rukohvate. Veliki bradati ptić.

– Htel sam reč prvo trebaš, ono, snimit situaciju, ne. Nemreš sam tak uletit. Mislim ak ne znaš jel ima nekog nutra il nema nikog nutra i jel su si dali metnut alarm il si nisu i tak to. Osim ak su u pitanju domovi za penziče. Jel tam znaš da uvek ima nekog nutra. To jest, ima panziča, ne. Al to radiš po noči kad spavaju, ne. A i nisu baš, ono, brzi. Ti penziči mislim. I osim u aute. Jel z autima ide nabrzaka. Ak znaš posel, ne. I ak imaš dobar alat. Jel ak nemaš onda buš prtljal oko brave pol noči a alarm bu zbudil celi kvart i onda niš od toga.

Peđo Fišer također zna da na svijetu postoje i dobri i loši ljudi. Ali isto tako zna da ta granica može biti tanka. Da i dobri ljudi katkad mogu počiniti loša djela. Kao što i loši katkad mogu napraviti nešto dobro. I zna da nitko od nas nije predodređen biti dobar ili loš. I jedno i drugo se naprosto dogodi. A također se i jedno i drugo u nekom trenutku može promijeniti. Zato mu je sad pomalo žao Brade koji sam sebe uvaljuje u veću nevolju od one koja bi ga snašla kad ne bi ovoliko pričao. Ali i Peđo Fišer je policajac. I zato ne može Bradi reći da prestane s brbljanjem.

– Al najlakše je otimat ženskama njihove mobitele na ulici – nastavio je Brada svoju ispovijed. – Jel ih nosiju na dlanu. Ovak. Ko da su, ono, na polici u dučanu, ne. I brbljaju u njih i osim toga niš drugo pod milim bogom oko sebe ne vide. Il muškima izvlačit njihove nofčanike v tramvaju. Uvek ih furaju ovak tu – lupio se dlanom po turu – u premalim guznim žepovima. Tak da im, ono, do pol vire van. Ko da su na izvolte, ne. Pa se lepo staneš iza takvog nekog muškog i pričekaš da tramvaj zakoči a kad zakoči sam se ko fol spopikneš i nasloniš mu se na ledža i dok sa ustima veliš oprostite sa rukom mu izvlečeš nofčanik i tutneš ga sebi u žep. Ono, čas posla, ne?

– Majkmu, tisse baš pošteno nakro, a? – rekao je Budak.

– Jesam! – rekao je Brada ponosno.

Istina, malo mu je čudno što jedan murjak njegov posao naziva poštenim. Jer čak i Brada zna da kriminal nije pošten posao. Ali je također istina i to da on svoj posao jest pošteno radio.

Napokon se dosjetio pogledati lijevo dolje i desno dolje da provjeri zašto ne može nasloniti ruke.

– Al sad sam okrenul novi list! – rekao je zatim.

– A tob trebalo šta značt? – upitao je Budak zaškiljivši prema Bradi.

– Tak mi je rekla upraviteljica zatvora gospodža Hrvojka Zovko kad su me, ono, dofurali u njezinu kancelariju onaj zadnji dan kaj sam tam provel, ne? I ak vas baš zanima nije mislila na list od lišča kaj sam ga tam grabljal zadnjih mesec dana po celom nutarnjem dvorištu neg je mislila na list od papira. Rekla mi je, ta gospodža upraviteljica Hrvojka Zovko, nek si zamislim da je moj život, ono, teka i da sam je do sad skoro do pol ispisal. Valjda sa svim ovim kaj sam vam ispričal, ne? Pa sam si točno tak i zamislil. I još sam si, ono, zažmiril jel si tak bolje zamišljam neg kad gledam, ne. I onda je rekla da sad kad okrenem novi list on bu, ono, skroz na skroz prazni i po njemu mogu pisat nekaj sasvim drugo neg kaj sam pisal na onim listovima od prije. Jel kad je list prazni samo o tebi ovisi sa čime ga buš popunil, ne.

– I sad utu tvoju teku pišeš o majmunma, a? – rekao je Budak.

Brada je pogledao u pod gdje nije bilo ničega osim izgrebenog parketa i male lokve prljave vode, pa u strop gdje je žmirkala jedna neonska svjetiljka dok ostale nisu ni to, a zatim je rukama protrljao lice kao da se umiva na suho. Osim što su mu dlanovi bili mokri od znoja pa nije bilo sasvim na suho.

– Znal sam da bute me to pitali – pokunjeno je promrljao sebi u bradu.

– E moj… – zaustio je Budak trenutak prije no što mu je sinulo da je osumnjičeniku s druge strane stola zaboravio i ime i prezime, ako ih je ikad i znao. Srećom, policijski šefovi uvijek imaju svoje pomoćnike, a pomoćnici policijskih šefova između ostalog služe i kao podsjetnici pa je tako bilo i ovaj put.

– Nazor. Velimir – došapnuo mu je Peđo Fišer. Kad je u izvješćima prvi put naišao na Bradino ime i prezime Peđo je, znatiželjan kakav je već bio, malo istražio stvar i tako saznao da je Brada u dom za nezbrinutu djecu dospio kao sasvim mala beba kojoj nitko nije znao ime. Pa su ga nazvali prema pjesniku po kojem se zvala ulica u kojoj se dom nalazio. Uz ponešto promijenjeno ime.

– E moj Nazore! – ponovio je zatim Budak preglasno.

Brada se u međuvremenu bio zabuljio u napola osušenu biljku u kutu prostorije. Niti je imao pojma kako se ta biljka zove niti ga je to zanimalo, ali sjetio se iste takve u domu za nezbrinutu djecu. Sad se prestrašeno trgnuo.

– Tu sam! – uzviknuo je zaboravivši da se trenutačno ne nalazi ni u popravnom domu ni u pritvoru, a ni u zatvoru.

– A kakob bilo da nam sad ispričaš otim majmunma? A, šta kažš nato? – nacerio mu se murjak s druge strane stola.

– Može! – složio se odmah Brada. – Hočete od tam kad se je rodila Seka? – predložio je zatim.

Debeli murjak obrijane glave okrenuo se prema mršavom sivom murjaku. Ovaj je pak prelistao nekoliko papira iz fascikla pred sobom pa kimnuo glavom.

– Može – rekao je Budak.

– Ne može – rekao je Brada.

Murjaci s druge strane stola su ga iznenađeno pogledali.

– Htel sam reč nemrem baš, ono, točno od tog trenutka. Jel u baš tom trenutku nisam bil na poslu – rekao je Brada raširivši ruke. – To jest Seka se je rodila prek vikenda kad sam ja imal slobodne dane, ne? Tak da kad sam stigel na posel ona je več dva dana bila rodžena, ne? – Podigao je palac, kažiprst, srednjak. – Ili tri. – Spustio je srednjak napola. – Ili dva i pol?… Al mogal bi od tog trenutka pa na dalje, ne?

– Ajd ondak otog trenutka – rekao je Budak.

– U stvari nemrem ni od tog trenutka – rekao je Brada.

Debeli izbrijani murjak je uzeo puna usta zraka i tamo ga zadržao. Onaj drugi murjak se nasmiješio.

– Trebal bi još od malo prije. Tak da imate, ono, celu sliku. Mislim tak se veli celu sliku, ne?

Murjaci su čekali.

A Brada je nastavio.

– Početak bi zato trebal bit od tam kad su nas, ono, poslali u zoološki vrt. Na re… na re-ha…

– Rehabilitaciju – pomogao mu je Peđo Fišer.

– Tak je! Na reha… Na to! – zakimao je Brada glavom.

– Novopokrenuti projekt rehabilitacije kriminalaca nižega ranga – šapćući je pojasnio Peđo Fišer Budaku bez da ga je ovaj išta pitao.

– Mislim, ono, nas tri, ne? Mene i Ožiljka i Zmiju – rekao je Brada.

– Njega, Ognjena Žilića i Marinka Đapu – došapnuo je Peđo Fišer Budaku.

– Tak je! Zmi… ovaj, Marinka su zadužili za zmije baš kak treba. Ožilj… Ognjena su stavili u onaj paviljon kaj je non-stop v mraku. Valjda da ga se ne vidi kak treba, ne? Mislim zbog tog njegovog ožiljka. Da se ne splaše ljudi. A mene su metnuli medžu majmune.

Tu se Brada zamislio. Naime, ako su Marinka Zmiju stavili među zmije zato što je i sam bio nalik zmiji, a Ognjena Ožiljka u zamračeni paviljon zato da mu se ne vidi ružni ožiljak na licu, zašto su onda njega rasporedili u paviljon s majmunima?

Slegnuo je ramenima.

– Ne znam zakaj su mene metnuli baš, ono, medžu majmune al tam su me metnuli, ne?

Pa se ponovno zamislio.

– Taj prvi dan su me odveli kod gospodže doktorice Vere Kraus, jer je ona, ono, šefica celog majmunskog paviljona. Prvo me je pitala jel znam kaj o majunima, a ja sam rekel da znam da su smešni. Pa me je onda pitala jel znam još kaj osim toga da su smešni, a ja sam rekel da ne znam. Onda me je pitala da kaj bum popil. Pa mi je sa svojom rukom pokazala automat u koji ubaciš kovanice pa ti izadže piče. Nisam nikad nikaj popil iz takvog automata, pa sam joj rekel da ni to ne znam. Pa me je onda pitala da jel ja uopče ikaj znam. Mogel sam joj reč da znam provalit u taj automat i uzet sve kovanice kaj se nutra nalaze, al nisam htel da pomisli da bum to htel napravit. Pa sam joj rekel da znam kak se upotrebljava pumpica za asmu. Onda je ona viknula Čita! A kad je Čita došla rekla joj je nek me upozna sa svim majmunima. Pa sam se tak upoznal i sa Kingom i sa Mirjanom koji su bili muž i žena. Sa Kingom se zapravo i nisam tad upoznal jer se on nije htel upoznavat. On vam je takav, ono, nepristojan, ne. Ali sa Mirjanom sam se upoznal. A kad sam pital Čitu da zakaj je tak debela ona mi je rekla zato kaj čeka bebu. I onda se mesec dana kasnije rodila Seka. A ja sam tad već stanoval kod gospodže Zore. Gde sam imal svoju sobu. Htel sam reč, nije to bila, ono, baš moja soba, jel je celi stan bil od gospodže Zore, ne? Ja plačam samo tu sobu a smijem koristit i sve ostalo, i vece i kupaonicu i kuhinju, jedino ne smem sobu u kojoj spava gospodža Zora.

Budak je rukom signalizirao Peđi Fišeru neka ovo zapiše. Peđo Fišer je prstom kvrcnuo po maloj crnoj kutiji s upaljenom crvenom lampicom.

– A kolko godna ima ta gospđa Zora? – oglasio se Budak.

– A kak bi ja to mogal znat? – začudio se Brada. – Tak nekaj se žene nesme pitat!

– A gospđa Zora iti jestels dobri međsobno?

– Jesmo! – rekao je Brada bez oklijevanja.

– Jestel u intimnim odnosma?

Brada je imao tek približnu ideju što bi mogli biti intimni odnosi, a nije bio siguran ni je li to nešto dobro ili nešto loše pa je bio sasvim iskren. Rekao je: – Ne znam.

Ovaj nema pol mozga! pomislio je Budak.

– Gospodine Nazore, na koji način ste vi i gospođa Zora dobri jedno prema drugom? – upitao je Peđo Fišer.

Kako se uopće mjeri dobrota? Vjerojatno drukčije za nekoga tko je odrastao u normalnoj obitelji (pod pretpostavkom da takve postoje, ma tko što mislio o tome) i za nekoga tko nikad nije imao svoju obitelj. Nego je, recimo, odrastao u domu za nezbrinutu djecu. Vjerojatno se dobrota mjeri drugačijim metrom za nekoga kome su mama i tata kupovali vlastite igračke i za nekog tko ih je morao krasti.

– Ona mene uči kuhat ajngemaht. I još malo pa bum naučil sam od sebe skužit kolko točno treba zagrabit onog za noklice. A jel se ona, ono, srami ič u ljekarnu svaki put joj otidžem ja. A ona mi onda da deset kuna. Nekad i dvajst. Iak sam joj stoput rekel da ne treba jer da ja, ono, imam svoju plaču iz zoološkog vrta koja je veča od njene penzije, ne. Al mi ona uvek veli uzmi sine.

– Zašse ona srami ić u ljekarnu? – javio se Budak.

Brada je slegnuo ramenima.

– Pa pošta ideš u ljekarnu?!

– Po pelene.

Gospođa Zora nikad nije imala djecu. Brada nikad nije imao roditelje. Kažu kako nikad nije kasno. Ali što to točno znači? Dobiti majku kad ti je već skoro dvadeset pet? Ili dobiti sina kojem je već skoro dvadeset pet. Kad mu nisi mijenjao pelene. Kad ga nisi učio hodati. Ni čitati prva slova. Niti bilo što drugo. A roditelj je tu da bude uz svoje dijete kad napravi prve korake. A dijete je tu da bude uz svog roditelja kad napravi svoje posljednje korake. Jer to tako ide u normalnom životu. Ali nisu svi životi normalni. Zato u nekima od njih majka, a ne sin, nosi pelene.

– A jelste pelne važne zaovu priču, majkmu? – upitao je Budak Bradu.

– Paaa… Ak sve izbacim ne bu niš ostalo – odgovorio je Brada. Kao da čita misli iskusnog pisca za djecu i mlade.

– De ti nastav otam desi stao – rekao je Budak.

– Može! – složio se Brada.

Podigao je glavu prema stropu i tamo očigledno pronašao što god da je tražio, jer je trenutak kasnije nastavio.

– Kad sam tog jutra stigel na posel prvo sam se ko i uvek presvlekel u radni kombinenzon. – Ne kaže kako mu se svaki put kad prođe kroz vrata na kojima piše NEZAPOSLENIMA ULAZ STROGO ZABRANJEN grudi nadimaju od ponosa. Jer po prvi put u životu ne spada među te takozvane nezaposlene. – I onda sam se otišel pozdravit z majmunima.

– Dobro jutro! – začuo je iza svojih leđa.

– Bila je to Čita! – pojasnio je murjacima dok su mu se zjenice pretvorile u zvijezde. Ili možda u srca.

Skupa sa svojim visoko podrezanim šiškama i nisko spuštenim pletenicama. I u radnom kombinezonu sličnom njegovom, s tom razlikom što se na njezinom nalazila i pločica na kojoj je pisalo GLAVNI TIMARITELJ.

– Kaj je značilo da je ona skupa z gospodžom doktoricom Verom Kraus šefica celog tog majmunskog paviljona, ne. Skupa sa svim majmunima kaj su bili nutra. Računajuči i mene!

Čita je, ako bi se Bradu pitalo za mišljenje, bila najljepša žena na svijetu. U to nije bilo nimalo sumnje. Doduše, uvijek je bila u prevelikim zelenim gumenim čizmama i nosila je pletenice, čak dvije, na način kako su ih nosile djevojčice iz ruralnih krajeva sredinom prošloga stoljeća, ali na njoj su savršeno stajale. I pletenice i prevelike gumene čizme.

– Ko da je z njima rodžena! – pojasnio je Brada.

Osim toga je i tako lijepo mirisala.

– Ko auto-osveživač! – pojasnio je Brada.

I sad je stajala tamo pred njim u prevelikim gumenim čizmama i s ruralnim pletenicama i s visoko podrezanim šiškama, tako lijepa i mirišljiva da se Bradi zavrtjelo u glavi.

– I onda me je pitala jel z menom sve u redu – nastavio je Brada. – A zapravo sam se sam, ono, iznenadil kaj mi se je tak prišuljala pa sam ostal bez zraka. A pred njom nisam htel vadit pumpicu. To sam tek posle kad sam otišel na vece gde me niko nije mogel videt. I još mi je rekla da sam sav crveni u faci i da možda, ono, imam temperaturu i da ona tu u ambulanti, a ambulanta je isto bila tam u majmunskom paviljonu – mahnuo je rukom iza sebe, iako iza njega nije bio nikakav majmunski paviljon – da u ambulanti ima toplomer i da bi mi mogla izmerit, ne. A ja sam si pomislil: Da mi meri temperaturu z toplomerom sa kojim temperaturu meri ovim majmunima?! Da mi ga, ono, gurne tam gde ga i njima gura?! Ma nema šanse! Pa sam joj rekel da hvala al da ne treba. A ona je rekla da kak hoču. I onda više niko nije niš rekel. Istina možda je neki od onih tam majmuna zaroktal al osim toga niš, ne.

A nitko ništa rekao nije ni u sobi za informativne razgovore kriminalističke policije. Slavko Budak načelnik te iste kriminalističke policije se ljuljao na svom stolcu zatvorenih očiju, njegov pomoćnik se pretvarao da nešto traži u svom fasciklu, a Brada se zabuljio u onaj fikus ili filadendron. I tko zna do kad bi to tako da Peđo Fišer nije pogledao prema Budaku, a onda preklopio svoj fascikl i tresnuo njime po stolu TRES! Na što se Budak umalo prevrnuo sa stolice.

– Kojmoj?! – uzviknuo je i otvorio oči.

– Muha – mirno je slagao Peđo Fišer.

Budak je složio zgađenu facu i rekao: – Nu, oćmol napkon doć i do Seke?!

A Brada je rekao: – E, da! Onda je Čita rekla hajde da vidimo kako je naša mala Seka. Pa sam krenul za njom.