Krive su Seka i Seka | Zoran Pongrašić

DOMJENAK UPRILIČEN UOČI BOŽIĆNIH I NOVOGODIŠNJIH BLAGDANA U GRADSKOM ZOOLOŠKOM VRTU – TREĆI DIO

– Onda sam odvukal Bradu na šekret pa je tam zagrlil vece školjku a ja sam pričekal da nutra zriga sve to kaj je popil, a onda sam mu glavu metnul pod pipu i odvrnul vodu – rekao je Ožiljak.

Nije rekao koliko se uplašio kad je vidio Bradu kako leži na podu, a Čita kleči pokraj njega. Nije rekao da je Bradi, dok je ovaj povraćao, rukom držao čelo da mu olakša muke. Nije rekao da mu je papirom umočenim u vodu pažljivo obrisao lice, a malo kasnije i mrlje s kombinezona. Nije rekao ni riječi o tome. Neke stvari naprosto moraju ostati neizrečene kad se radi o prijateljima.

Jer prijateljstvo nije nešto što se može nabaviti, naručiti, kupiti. Prijateljstvo se ne može ni isplanirati. Ono se ili dogodi ili se ne dogodi. Tako je bilo i s dvojicom dječaka iz doma za nezbrinutu djecu, s Debelguzom i Nakazom. Naprosto se dogodilo. Pa se zadržalo i između Brade i Ožiljka. Iako njih dvojica nisu o tome nikad razgovarali. Uostalom, što se tu i ima za reći?

S neprijateljstvom stvar stoji potpuno drukčije. Neprijatelje stvaraš. Iako se ponekad moraš poprilično potruditi.

– I štaj bilo poslje?! – upitao je Budak.

– Posle tog je bil ko novi – nacerio se Ožiljak.

– A ondak?!

– Onda smo se vratili na domjenak.