Krive su Seka i Seka | Zoran Pongrašić

CRNA I BIJELA SEKA

– Pvvo smo se svi skupa movali vvatit natvag u stan – kaže Zmija pandurima s druge strane stola. – Zbog onog kvetena od Bvade.

– Oni su hteli da odmah, ono, odemo kod Gradonačelnika po nagradu, al ja nisam htel – kaže Brada. – Jer sam htel prvo Seki promenit pelenu, ne. – Ne kaže kako se nije radilo samo o mijenjanju pelene, nego i tome da cijele noći nije oka sklopio zbog brige o maloj majmunici, pa je sad želio što je moguće više odugovlačiti prije nego ponovno ostane bez nje. – Al kad sam je izvlekel iz zimskog odela videl sam da ne treba. Neko se je baš, ono, lepo pobrinul za nju. Pa sam za svaki slučaj išel proverit i tu drugu Seku. A kad sam i nju izvlekel iz zimskog odela skužil sam da joj je samo glava crna. Sve ostalo joj je bilo belo.

– Jaz sem spet moral hoditi po stopnicah! – kaže Dule Antilopa ljutito. – Hteo sam da kažem da u liftu opet nije bilo mesta za mene.

Pred sam polazak Brada Sekama ponovno navlači zimske skafandere. Od četvorice muškaraca on je jedini koji ima barem kavu-takvu ideju kako se to radi. Prvo bijeloj Seki s crnom glavom. Pa kad je zakopča, ni ne razmišljajući pruži je prema Ožiljku. A Ožiljak je, također ne razmišljajući, prihvati. Par trenutaka kasnije Seka i Ožiljak se međusobno gledaju. On prestravljen zuri u njezina dva širom otvorena plava oka (ne raspoznaje im boju, naprosto zna da su plava) i pita se koliko će trebati prije nego dijete zavrišti od straha. U sljedećem trenutku Seka ispruži svoju malu ruku pa prstićima dodirne njegovo unakaženo lice. Ožiljak promatra kako se pred njim jedna mala bezuba usta širom otvaraju. A zatim se umjesto vriska iz njih prolije glasan smijeh. Taj trenutak Ožiljak će pamtiti cijelog života. Onako kako pamtimo trenutke koji se nikad ne ponove.

– Ožijak je nosija tu dvugu seku u svojim vukama šta je meni bilo skvoz ćudno – rekao je Zmija. – I još je ima glupu facu na licu. Ali nisan tija ništa komentivat. Jev s takvima nikad nisi siguvan šta in se mota po glavi.

– Kratko i jasno, od Slovenca nikakve koristi! – kaže Ožiljak. – Sve je zaje… Sve je krivo napravil! Celi plan mu je bil za drek! Ak se smijem tak izrazit. Osim toga on je bil zadužen za ključeve od kombija. I onda krenemo prema Gradonačelniku pa ga tražim ključ od kombija, a on se pipa svud po tom zmazanom ancugu pa veli nema, veli zgubil ih je, veli nekam su mu ispali… A kaj opće možeš očekivat od nekog ko ima tetovažu leoparda sa rogovima?!

– Tijos reć antlopu? – pita ga Budak.

– Je, a kad ste vidli antilopu sa očnjacima? – naceri mu se Ožiljak.

– I ondak? – pita Budak.

– Ae onda smo movali pvovaljivat u kombi jev je Janez uspija izgubit ključeve – kaže Zmija. – Movam pviznat da je Bvada to majstovski odvadija. Nije se stiga ni alavm ukljućit. A onda bvm bvm bvm! Vozi, Miško! Pvavo pvema poglavavstvu!