Krive su Seka i Seka | Zoran Pongrašić

ONDA JE VREMENSKI ŠIROK POJAM

– Štaj bilo utim novnama? – upitao je Budak Zmiju.

– Kvižaljka. Pviko cile duplevice. Ona skandinavka. Pvevedena na hvvatski jezik.

– Ali gospodin Žilić nije mogao vidjeti duplericu tamo u dućanu, zar ne? – ubacio se Peđo Fišer. – Mogao je vidjeti samo naslovnicu, zar ne?

Ovaj murjak i nije baš sasvim bez mozga, pomislio je Zmija. – Bvavo! Bio je oglas. Tvaži se Seka. Sa masnin slovima. I sa ovako debelim – pokazao je palcem i kažiprstom – uskličnikom na kvaju!

Ko štab bilo da sam ja razotkrjo masovna ubojstva u Turpolju, razočarano je pomislio Budak.

– I pisala je nagvada. U bvojkama. Vajda zato jev se vadilo o novčanoj nagvadi. Mislin, mogu se bvojke napisat i slovima. Deset ijada kuna za svaku vvridnu infovmaciju, pesedeset ijada kuna onome tko pvonađe Seku, i sto ijada kuna onome tko Seku vvati natvag u zoološki vvt. Sto ijada kuna! Okvuglo. Plaća Gvadonačelnik glavon i bvadon.

– Možeš mislit – promrmlja Peđo Fišer.

– Štas reko? – upita ga Budak.

– Ništa – kaže Peđo Fišer.

Još mi sam fali da pametnjakovć počme mjesečarit, pomisli Budak. Mislim da je stanje u hrvackoj policji stvarno alma… arla… alamrantno!

– I štaj ondak bilo? – upitao je Zmiju.

– Kad taćno? – upitao je Zmija.

– A? – upitao je Budak.

– Ae pitali ste da šta je onda bilo, a onda je vvremenski šivok pojam pa može bit odma onda a može bit i malo kasnije onda a može bit i puno kasnije onda a može…

– Štaj bilo kadstes svi vratli ustan?! – prekinuo ga je Budak.

– Ea nismo se svi vvatili. Vvatili smo se samo Bvada, Ožijak i ja. Oni smotani Janez, oni Dule Antilopa, on je cilo to vvrime ćuća u zoološkom vvtu nasupvot majmunskog pavijona. I svako malo je sla jednu te istu šifvivanu povuku koja je glasila „Še vedno čakam da se Lassie vvne domov“. Šta uopće nije bilo po pvavilima jev smo se dogovovili da se šifvivane povuke šalju uvik na hvvatskom jeziku.

Budak je poželio zaurlati na sav glas. Peđo Fišer je poželio na sav glas se nasmijati. No, ni jedan ni drugi nisu ostvarili svoje želje.

– I ondak? – zacvilio je Budak.

– Ea koji sad onda po vedu? – upitao ga je Zmija sasvim ozbiljno.

Načelnik kriminalističke policije Slavko Budak bio je potpuno spreman doživjeti fatalni srčani udar (koji neki ljudi nazivaju i infarkt, a specijalisti za srčane udare infarkt miokarda, što dolazi od latinskog naziva infarctus myocardii; iz nekog razloga upravo tako, s dva i na kraju; a što u prijevodu znači srčani udar). Iako je izgledalo kao da ga je već doživio. I to jedan dupli. Pa dok je grčevito zavlačio vrhove prstiju ispod ovratnika svoje policijske košulje plave, riječ je preuzeo njegov pomoćnik, to jest pomoćnik načelnika kriminalističke policije Predrag Peđo Fišer.

– Dobro, gospodine Đapo – rekao je Peđo Fišer. – Vratili ste se u stan, vi, gospodin Nazor i gospodin Žilić. – Zmija se trznuo na svako od nabrojanih imena. – I zatim ste na naslovnici novina vidjeli oglas kojim gradonačelnik…

– Ea nismo svi vidili oglas – prekinuo ga je Zmija. Opet je naizmjence grebao jednu pa drugu ruku. – Tija san veći da ga je pvvo vidija samo Ožijak. Mene nije intevesiva nikakav oglas. Mene je intevesivala sknadinavka. A Bvadu je intevesivala ćini se samo boćica sa ćućinon ili, šta bi vi Puvgevi kvivo vekli, boćica sa dudon. Tek smo kasnije onda svi vidili oglas. Mislin svi osim Duleta Antilope. Koji ga je pak vidija još kasnije onda.

– Dobro, gospodine Đapo – kaže Peđo Fišer još jednom. – Što je bilo nakon što ste pročitali taj oglas?

Smireni glas Peđe Fišera ima, čini se, umirujuće djelovanje na Zmiju. Pa se prestaje grepsti.

– Ae jel može šta je bilo onda nakon šta ga je Ožijak pvoćita na glas? – pita Zmija pomalo sramežljivo. A kad Peđo kimne glavom, kaže: – Onda je Ožijak veka da ako se oni dvugi Janez ne javi ni do sutva ujutvo…

– Ak se Gepard ne javi do sutra u jutro – rekao je Ožiljak.

– Nije Gepavd nego Leopavd – ispravio ga je Zmija. – Amiv Leopavd. Ili možda Almiv.

Ožiljak je zašrgutao zubima. Jer kad si vođa neke grupe ljudi, moraš paziti na vlastiti autoritet.

– Ako se Slovenac ne javi do sutra u jutro, vratili bumo Seku u zoološki vrt i pokupili tu nagradu – rekao je Ožiljak.

– Koju Seku? – nacerio se Zmija. Pa je okrenuo galavu na sve strane. – Ja ne vidim nikakvu Seku, klak, klak, klak, klak!

– Al buš videl zvezde ak te ja zviznem! – zarežao je Ožiljak.

Zmija nije volio kad mu bilo tko prijeti. I već je bio spreman skočiti na noge, ali se onda predomislio. Ni samom mu nije bilo jasno zašto.

– A kaj ak Seka dobi upalu pluča? – oglasio se Brada. Na glavi je još uvijek imao jednako nakrivljenu fantomku. Ali to kao da nije primjećivao. U rukama je prevrtao Sekinu bočicu s dudom. – Okrenuo se prema Ožiljku koji je upravo otvarao drugu limenku piva. – Ko kaj smo je ja i ti dobili onaj put, se sečaš? Kad si se posvadil sa časnom… Kak se ono zvala? Ona kaj je imala prišt ovak tu na nosu?

– Bradavicu – promrmljao je Ožiljak između dva gutljaja.

Kad odrasteš pokraj oca alkoholičara imaš samo dvije mogućnosti. Prva je da ćeš i sam postati alkoholičar. Druga je da uopće nećeš piti alkohol. I zato Ožiljak pije pivo samo kad ga vide. Jer kakav je to kriminalac koji ne pije alkohol?

– Kaj si rekel? – upitao je Brada.

– Nije imala prišt neg bradavicu! – zarežao je Ožiljak. Itekako se dobro sjećao te časne sestre. – Sestra Anastazija.

Koja je na Badnju večer htjela da se svi štićenici doma za nezbrinutu djecu kroz molitvu zahvale dragom Bogu za sve dobro što im se u toj godini dogodilo. A sve što se Ožiljku u toj godini dogodilo bilo je da ga je mama napustila odvodeći sa sobom i njegovu sestru, i da ga je pijani tata udario tako da je završio u bolnici, i na kraju u domu za nezbrinutu djecu. I sad bi se zbog toga trebao zahvaljivati dragom Bogu?

S druge strane, Bradi se u toj istoj godini dogodila dotad najbolja stvar u životu. Stekao je najboljeg prijatelja. Pa iako nije bio sasvim siguran je li to bila baš zasluga dragog Boga, rado bi se i njemu osobno zahvalio. Ali nije. Jer nije htio iznevjeriti svog najboljeg prijatelja. Klasična kvaka dvadeset dva.

– Pa nas je bez večere zaključala u drvarnicu i rekla da bu nas, ono, išibala ak upalimo svetlo. Pa smo iz mraka morali slušat kak ostalima škripe žlice po tanjurima i kak nama škripi v trbuhima. Tad sam se zakunul da bum jednog dana znal otvorit sva vrata na svetu. A ti se onda setil da zbrišemo kroz prozor.

– Tebe niko nije teral da zbrišeš sa menom! – rekao je Ožiljak.

Rekao je to grublje nego je namjeravao.

Jer mu je tada bilo drago što je Debelguz odlučio pobjeći skupa s njim. I skupa s njim cijelu noć lutati gradom. I skupa s njim gledati sretne ljude kako se vesele Božiću. I skupa s njim zaraditi upalu pluća. I skupa s njim ležati u bolnici. Jer da u bolničkoj sobi na susjednom krevetu nije bilo tog debelog šlampavog dječaka koji ni na sekundu nije zatvarao usta, Ožiljak bi se prepustio visokoj temperaturi i nesnosnoj boli u plućima i možda i umro. Kasnije mu je bio zahvalan. Iako mu to nikad nije priznao. Možda bi mogao sad. No, kad je podigao glavu vidio je kako Brada kao hipnotiziran zuri u bočicu s dudom u svojim rukama. Pa se opet predomislio.

– Ea i onda smo tvibali još samo pvičekati do sutvadan – rekao je Zmija dvojici policajaca s druge strane stola. U stvari, rekao je to samo jednom od dvojice policajaca. Jer se onaj drugi borio za život s gumbima na svojoj košulji. – I nadati se da ćemo pvonaći Seku i dobiti tu novćanu nagvadu. I kvaj pviče.

– Majkmu! – progrgljao je Budak koji trenutak nakon što nije uspio otkopčati najgornji gumb na košulji. Ali ga je zato uspio otrgnuti i lansirati na sasvim drugu stranu sobe za informativne razgovore. Točno u plastičnu teglu u kojoj se nalazi fikus. Ili filadendron.