Krive su Seka i Seka | Zoran Pongrašić

MALO I O MOBITELU

– Znam, znam, nije mogo nazvat rodtelje jer je izgubjo mobtel – rekao je Budak.

– Mislite starce? – ispravila ga je Mirela.

– Da, mi mladi naše roditelje zovemo starci – ubacila se Stela.

Ovo je priča i o tuzi. I zato treba reći kako ni Stela ni Mirela već neko vrijeme svoje roditelje ne nazivaju starcima. To jest, svaki put kad pomisle na njih, pomisle na mamu i tatu. A i jednoj i drugoj sestri već se neko vrijeme srce slama jer se mama i tata rastaju. To, naravno, nijedna od njih neće pokazati pred onom drugom. Mirela svojoj tuzi daje oduška tako da se zaključa u kupaonicu, sjedne na poklopljenu WC školjku i neutješno plače. A Stela svoju tugu olakšava tako da se iskrade na balkon i tamo neutješno plače. Sad obje znaju zašto se takvo plakanje zove neutješno. Zato što ne donosi nikakvu utjehu. Samo privremeno olakšanje. Ono pravo olakšanje obje nalaze tako da se međusobno zadirkuju. Pa kad na primjer Stela kaže Mireli da je glupača, ona to ne misli ozbiljno. Naprotiv, ona zna da je njezina sestra drugo najpametnije biće na svijetu. Odmah iza nje same. Delfini su tek na trećem mjestu. Slično razmišlja i Mirela.

– Da mene moja djeca zovu starci jabim noge polomjo! – kaže Budak.

Ali to što kaže nije istina.

Budak ima tri kćeri. U njegovom kraju zbog toga mu se smiju. Jer u njegovom se kraju uvijek smiju muškarcima kojima se umjesto sina rodi kći. A on je to doživio triput. Triput previše. I zato sad mrzi Beru jer je muško, dječak, sin kakvog je oduvijek želio. Na sličan način mrzi i ove blizanke. Jer su tako brbljave i neustrašive. Sve što njegove kćeri nisu. A nisu zato što im je oduvijek bio previše strog otac. Postigao je da se boje pisnuti dok je on u istoj prostoriji. Odgojio ih je tako zato što ih želi mrziti jer se nisu rodile kao sinovi. Iako cijelo vrijeme negdje duboko u sebi zna da ih voli najviše na svijetu. Odjednom ga iznenadi tuga.

– Pa mi smo onda prave sretnice – komentira Stela.

– Inače bi non-stop bile u gipsu – nadoveže se Mirela.

Budak se pretvara da ovo nije čuo.

– Pa nazovi starce – predložila je Mirela još uvijek zbunjenom Beri. – Nije Sisak na kraju svijeta.

– Karlovac, a ne Sisak – rekao je Bero. – Ili možda Koprivnica… Ili Virovitica.

– Svejedno. Nek dođu i otključaju ti stan. Pa nek se vrate natrag – rekla je Mirela. – Čas posla! – Htjela je pucnuti prstima da pokaže koliko bi taj čas posla kratko trajao, ali joj nije uspijevalo. Jer je na rukama imala vunene rukavice. Svejedno, odustala je tek poslije trećeg pokušaja.

– Kladim se da je i mobitel zaboravio kod kuće – rekla je Stela i ispružila ruku.

– A ja se kladim da ga ima – uzvratila je Mirela pa su se rukovale.

Bero je počeo pretraživati džepove. Ponovno. A sa svakim džepom postajao je sve nervozniji. Onda je uzviknuo: – Yes! – Što je u prijevodu na hrvatski književni jezik značilo „Da“. Odnosno „Da!“ Zbog tog uskličnika iza. Pa je izvadio mobitel i podigao ga visoko u zrak.

– Vidiš da ga ima! – uzviknula je Mirela. – Oklada je moja!

E sad, ako nervozno kopate po džepovima tražeći kojekakve mobitele, onda jedno važno upozorenje: nemojte pri tome stajati iznad kanalizacijskog otvora. Čak ni kad je isti prekriven snijegom. Jer je snijeg mekan, a kanalizacijski otvor dubok i uglavnom pun vode.

– Ajme! – uzviknuo je Bero trenutak kasnije. Stajao je iznad kanalizacijskog otvora prekrivenog snijegom. Osim rupe koju je u snijegu napravio njegov mobitel.

– Vidiš da ga nema! – uzviknula je Stela. – Oklada je moja!

– Ali imao ga je! – nije se dala Mirela.

– Aha, po toj logici ga ima i sad – odbrusila joj je Stela. – U kanalizaciji!

Mirela je još jednom pokušala pucnuti prstima. Još jednom bezuspješno.

– Onda smo jedan-jedan? – predložila je Steli.

– Nula-nula? – predložila je Stela.

– Ne može biti nula-nula kad smo obje bile u pravu, glupačo!

– Nismo nego smo obje bile u krivu, glupačo!

– Što ću sad?! – zavapio je Bero.

– To je baš sličilo njemu – rekla je Mirela dvojici policajaca s druge strane stola u sobi za informativne razgovore. – On je tako… Tako…

– Nervozan – ubacila se Stela.

– Mislim, s njim nikad ne možeš znati – nastavila je Mirela ne obazirući se na Stelinu upadicu. – Jer je…

– Nervozan – ubacila se Stela.

– Htjela sam reći, on je dobar dečko i sve – nastavila je Mirela. – Ali je stalno… – razmahala se, pokušavajući opisati rukama ono što nije uspijevala izraziti riječima.

– Nervozan – ubacila se opet Stela. Pa dodala: – Krivo pokazuješ s tim svojim rukama.

– Zar stvarno nemate neku bolju stolicu? – upitala je Mirela.

– Da, neku s naslonima za ruke? – javila se Stela.

– Ili barem za leđa? – nadovezala se Mirela.

– Nervira me to žmirkanje! – rekla je Stela.

– Mislite li vi ikad zamijeniti tu neonku?! – upitala je Mirela.

– I zaliti onu jadnu biljku tamo?!

Peđo Fišer se dobro zabavljao.

Budak je razmišljao o svojim kćerima. Pitao se gdje je točno pogriješio.

– Jel može jedno glupo pitanje? – upitala je Mirela Beru i sama zagledana u nesretni kanalizacijski otvor.

– A kao znaš postaviti i neko pametno? – nacerila joj se Stela. Vrhom cipele je proširivala rupu u snijegu koju je napravio Berin mobitel. Bivši mobitel.

– Može – promrmljao je Bero.

– Znaš li napamet broj od svojih staraca?

– Od starog ili od stare? – upitao je Bero.

– Svejedno – rekla je Mirela.

– Ne znam – rekao je Bero.

– Kao što rekoh: glupo pitanje – uzdahnula je Mirela.

– Ali ih imam zapisano na papiriću! – rekao je Bero.

Mirela je zinula.

– I od starog i od stare! – rekao je Bero.

Stela je prestala dubsti snijeg.

– A taj papirić jeeee…? – rekla je Mirela.

– Taj papirić jeeee… pričvršćen na vrata frižidera. Magnetićem. Na kojem je Jimi Hendrix. Mislim, samo njegova glava. Hoću reći bez gitare. Jimi Hendrix je tatin najdraži gitarist. Mislim… da.

Blizanke su ga gledale odmahujući glavama.

– Koji si ti kreten! – rekle su u isti glas.

– Znam – rekao je Bero slegnuvši ramenima.

– I onda ZUM! – rekla je Mirela dvojici policajaca s druge strane stola istovremeno pljesnuvši dlanom o dlan. Iako to nije zvučalo kao ZUM! Već više kao PLJES!

Budak se trgnuo iz svojih misli.

– Šta?! – uzviknuo je.

– Nije ZUM! nego HOP! – rekla je Stela. – ZUM! bi bilo da je prošla pokraj nas, što nije, nego je uskočila u kolica, a to je onda HOP! budalo!

– Ti si budala, idiote! – rekla je Mirela. – HOP! bi bilo da je cijelo vrijeme stajala pokraj kolica i onda uskočila unutra, što nije, nego se pojavila odjednom, stvorila niotkud, dojurila, a to je onda ZUM!

– Ti si ZUM! u mozgu, budalu!

– A ti si HOP! u šupljoj glavi, budalo!

– Bleeeeeeee!

– Bleeeeeeee!

– Alo! – uzviknuo je Budak. Pa kad su se sestre primirile upitao je pun optimizma: – Jel to ZUM! i HOP! i PLJES! napkon Seka?!

– Je – rekla je Mirela.

– ZUM! i HOP! je, ali PLJES! nije – rekla je Stela.