Krive su Seka i Seka | Zoran Pongrašić

PRED STANOM ILI MAJKA S BRADOM I RODNA RAVNOPRAVNOST

Lift je bio premalen za sve njih. Ožiljak kao vođa ekipe je, bez da ikoga išta pita, ušao prvi. Jer vođe tako rade. Inače ne mogu biti vođe. On nikad nikome ni pod koju cijenu ne bi priznao da ga vožnja liftom užasno plaši. Brada je nosio Seku pa je bilo logično da i on ide liftom. A za Zmiju onako mršavog mjesta bi se našlo i u mrtvačkom kovčegu pokraj njegovog pravog vlasnika. Dule Antilopa je izvisio.

– V katerem nadstropju je tisto stanovanje? – upitao je, već krećući prema stepenicama.

– Kaj veliš?! – rekao je Brada.

– Hteo sam da kažem, na kom je spratu taj stan?

– Nemam pojma – rekao je Brada. – Zaboravil sam.

– Nisi ti nikaj zaboravil neg ne znaš tak daleko brojat – zarežao je Ožiljak. Režanje je ponekad dobar lijek protiv straha od vožnje liftom. – Petnajsti – rekao je Duletu Antilopi i nacerio se. I cerenje također.

O tem bomo še razpravljali, ko bo vsega konec! pomislio je Dule Antilopa stišćući šake. Ili možda: Ovo ćemo još da raspravimo kad sve prođe!

– Kveće lansivanje u ovbitu! – uzviknuo je Zmija pritisnuvši gumb na kojem je pisala brojka petnaest.

No, teško da bi se takvo što moglo nazvati lansiranjem. Lift se cimnuo kao da mu se ne da, ali je onda ipak krenuo. Jer kad si lift nemaš puno izbora. Osim kad nestane struje. Iako ni tad nemaš izbora.

Zmija je poput kakvog ludog konduktera svaki kat najavio svojim gebisom pokojne tetke. Prvi klak! Drugi klak klak! Treći klak klak klak! Četvrti klak klak klak klak! Peti klak klak klak klak klak! Šesti…

– Iščupal ti bum taj gebis iz usta pa bum te nateral da ga progutaš! – zarežao je Ožiljak.

Zmiju je ta prijetnja zbunila.

– Ne vazumin kako da ga pvogutam ako mi ga pvije toga izvadiš iz usta?!

– Pssssss, probudili bute Seku! – javio se Brada.

– Samo začepi, kužiš! – rekao je Ožiljak Zmiji.

– Pa nisam viči pvogovovija otkad smo ušli u ovi lift!

Na ovom je mjestu Ožiljak ispustio zvuk koji se ne može napisati. A Zmija je nastavio s brojanjem katova.

Klak klak klak klak klak klak klak klak klak klak klak klak klak!

Klak klak klak klak klak klak klak klak klak klak klak klak klak klak!

Klak klak klak klak klak klak klak klak klak klak klak klak klak klak klak!

– Sletili smo! – obznanio je Zmija kad se lift zaustavio.

Ožiljak je, baš kako i priliči vođi, izašao prvi. Puno brže no što je bilo potrebno. I još je pomislio kako je baš dobro što je zima pa se nose debele jakne pa se ne može vidjeti kad nekome od straha srce prebrzo kuca.

– Kod kog je ključ? – zarežao je.

Brada je htio raširiti ruke u internacionalnu ne-znam-ništa-o-tome gestu, ali se u zadnji tren sjetio Seke u svom naručju.

– Nemam pojma – rekao je.

Sreća da je nije držao zubima.

– Kod Janeza! – sjetio se Zmija.

– Kod Jan… – Ožiljak se lupio rukom po čelu. Ili tu negdje. Budući da je bio izbrijan, granica je bila nevidljiva poput onih između država Europske unije.

Zmija je naćulio svoje povelike uši u smjeru stepenica.

– Po mojoj slobodnoj pvocjeni sad je oko sedmog spvata – rekao je. – A to je skovo na pola!

Onda su se otvorila vrata na kojima je pisalo KRANJEC-BEDEKOVIĆ, a kroz njih je provirila glava Fahrudina Hadžisulejmanomerpašića. Poveća glava, kako i priliči čovjeku s tolikim prezimenom. Premda se isti svojim prijateljima a i onima koji mu to nisu bili predstavljao kao Franjo. Dok ga je svega troje živih bića na cijeloj kugli zemaljskoj znalo i pod tajnim imenom Šrafciger.

– Izvinte šta pitam, a koji ste vi i otkud u ovo gluvo doba noći? – rekao je umjesto bilo kakva pozdrava.

Ožiljak, Brada i Zmija su se međusobno pogledali.

Ožiljak se prvi snašao.

– Mi smo ovi iz ove gajbe tu – rekao je i pokucao na vrata iza svojih leđa.

– Aaaaa pa vi ste komšije! – dosjetio se i ujedno obradovao Šrafciger.

A kad je riječ o komšijama (ili ako taj turcizam pohrvatimo – susjedima) nikako nije u redu s njima općiti samo glavom provirenom kroz vrata, bez obzira koliku zapreminu ta glava sadržavala. Pa se stoga Fahrudin Hadžisulejmanomerpašić, koji je samoga sebe smatrao pristojnim i finim komšijom, ukazao cijeli. Što će reći izašao je ispred KRANJEC-BEDEKOVIĆ vrata u svoj svojoj pozamašnoj cjelini, odjevenoj u potkošulju bez rukava (gore), nešto nalik donjem dijelu pidžame (dolje), te u čarape s ravnopravnim rupama u predjelu oba palca.

– Znam ja vas iako vas dosad nijednoč nisam vidijo! – rekao je veselo. – Vi ste roditelji od one djece!

– Koji roditelji? – upitao je Ožiljak.

– Od koje dece? – upitao je Brada.

Šrafcigera su zbunila dva različita a istovremena pitanja. Kako istovremeno dati dva različita odgovora sa samo jednim ustima?

Pa je prvo odgovorio Ožiljku: – Roditelji koji su prvo bili nepokretni i gluhonjemi i skoro skroz sljepi pa su ih operirali da mogu govorit a doktori su pogrešili pa su gospođu majku operirali tako da je progovorila muškim umjesto ženskim glasom – Šrafciger je pogledom potražio tu gospođu majku – al su još uvjek bili gluhi jer su na operaciju ušiju morali još čekati.

A zatim i Bradi: – Roditelji od onih troje djece za koje sam prvo mislijo da ih je dvoje jer sam mislijo da su one dve djevojčice jedna djevojčica, od one dobre djece koja sva zajedno idu bacit jedno te isto smeće.

A onda se dosjetio još nečega.

– Izvinte šta pitam, a jestel uspjeli nabavit namještaj i televizor? – upitao je Šrafciger

– Namještaj? – začudio se Ožiljak.

– Televizor? – začudio se Brada.

– Pa rekla su mi vaša djeca, to jest vaša kćerka, mislim jedna od vaše dve iste kćerke, da kad ste uselili niste imali nikakav namještaj jer ste siromašni. Jel imate sad barem televizor?

Ožiljak i Brada se pogledaju pa počnu kimati glavama. Jer na kraju krajeva tko još danas živi u stanu bez televizora.

– A nije vrag da ni vi nemate ključ?! – upitao je tad komšija. – Ko šta ga već dvaput nisu imala ta vaša djeca? Pa je trebalo sa šrafcigerom. – Onda je malko porazmislio. – A jel oćete i vi sa šrafcigerom?

– Hvala al ne bu trebalo – rekao je Ožiljak najljubaznije što je umio. – Ključ bu nam uskoro stigel.

– Po mojoj slobodnoj pvocjeni sad je oko desetog spvata! – obznanio je Zmija.

Ali Šrafcigeru još nešto nije dalo mira.

– Izvinte šta pitam, a ko je od vas gospođa majka?

Brada drži Seku u naručju, pokrio ju je dekicom preko glave.

Pa Zmija kaže: – On je – pokaže na Bradu. – Evo upvavo ga vvaćamo iz vodilišta.

– Četvrto djete?! Ljepo, ljepo. Bogami ljepo – kimao je Šrafciger glavom.

Sve dok mu nije sinulo kako tu nešto ne štima.

– Ali… – zaustio je. Pa nastavio stišanim glasom. Kao da će zbog toga cijela stvar postati manje čudna. – Gospođa majka ima bradu?!

– Ah ti doktovi, nikad ne znaš kako će s njima ispast – odmahnuo je Zmija sućutno. – Gospođi su nakon povoda dali pogvešnu tevapiju. Znate, događa se. Ma nisu ni doktovi skvoz kvivi. Znate, puno je tu posla, te noćna dežuvvstva te pvekovvemeni vad pa budu umovni, a i oni su samo judi je li tako, pa imaju i oni pvavo na pogvešku je li tako?

Da nisu možda napravili i neku operaciju viška? Zapitao se Šrafciger. O, jadna ta njihova djeca!

– A jel sin ili je kćer? – upitao je pokazujući prstom na smotuljak u Bradinom naručju.

– Sin – rekao je Ožiljak.

– Kćer – istovremeno je rekao Brada.

Šrafciger je zinuo.

– Ae – ubacio se Zmija. – Još se nisu stigli dogovovit!

– Pa šta se tu ima dogovarat? – zaprepastio se Šrafciger. – Pa vidi se to odma. Mislim, čim iziđe, jel.

– Ea pa nećemo sad tako! – rekao je Zmija i priprijetio prstom. – Pa šta vi dvagi gospodine ne znate da su sad modevna vvemena? Nema tu više sin kćev muško žensko ovo ono. Sad se sve može bit. Sad svako dite koje ima pvavo na život ima i pvavo kad odvaste samo odlućit hoće li biti sin ili će biti kćev! Ili neće bit ništa od toga. To vam je, dvagi moj gospodine, vodna vavnopvavnost!

– Nisam znao, izvinte – posramio se Šrafciger. Pa se još nečega dosjetio, a znatiželjan kakav je bio (a bio je jedan od onih ne baš rijetkih ljudi koji nemaju vlastiti život pa zato guraju nos u tuđe du… u tuđi tanjur): – A šta si onda dijete i ime samo izabire?

– Nego šta nego samo? – rekao je Zmija. – A dok ne postane punoljetno voditelji ga movaju zvati neutvalno, na pvimjev Saša ili Vanja ili Matija ili Dite to jest ako nije Dalmatinac onda Dijete. Ka šta je Tavzan svog majmuna nazvao Čita, a to u pvijevodu znači majmun, i ko šta je svog vlastitog sina nazva Boy šta opet u pvijevodu znači dečko.

Uto se začulo sve glasnije stenjanje da bi koji trenutak kasnije iza ugla provirila glava Duleta Antilope. A još koji trenutak kasnije ukazao se i cijeli Dule. Pušući poput mravojeda koji se prejeo mrava, a oni mu u trbuhu otvorili disko-klub.

– A evo nan i ključa! – uskliknuo je Zmija.

– Dvestoštiriinpetdeset stopnica! – prodahtao je Dule Antilopa.

– Kaj veliš? – rekao je Brada

– In ni petnajsto nadstropje, ampak šesnajsto! In pol! Ker je najprej razizemlje! In potem visoko pritličje!

– Kaj veliš?! – rekao je Brada.

– Nič! – prodahtao je Dule Antilopa.

Kasnije, dajući izjavu za novine, Fahrudin Hadžisulejmanomerpašić zvan Franjo, a zvan još i Šrafciger, češući se po trbuhu ispod potkošulje, rekao je: – Oni su svi skupa meni bili otprve sumnjivi samo šta to nisam odma znao.