Krive su Seka i Seka | Zoran Pongrašić

U AUTU ILI MAKINA NA HIBRIDNI POGON

– Ajme koja lipa makinaaaa! – uzviknuo je Zmija po ne zna se koji put.

Objema je rukama držao volan na sve moguće način osim ispravnog. Palio je čas duga čas kratka svjetla, blicao nikome u mrak pred sobom, uključivao žmigavce dok je vozio ravno, a isključivao ih dok je skretao, mijenjao je brzine rada brisača vjetrobranskog stakla…

– To si već stoput rekel! – zarežao je Ožiljak sa suvozačkog mjesta.

Sasvim netipično za njega vezao se sigurnosnim pojasom već nakon prvih sto metara Zmijine vožnje. Još se i desnom rukom čvrsto držao za rukohvat iznad vrata dok se lijevom upirao o upravljačku ploču, iako apsolutno ničim nije upravljao.

Otraga na stražnjem sjedalu sjedili su Brada sa Sekom u naručju umotanom u dekicu i Dule Antilopa koji je, čim su krenuli, izuo cipele da bi iz njih mogao istresti snijeg, a zatim je svukao mokre čarape, ižmikao ih koliko se dalo pa je sad lamatao njima po zraku. Pri tome je cijelo vrijeme mrmljao nešto o profesionalcima i amaterima.

– Ko je Miško? – upitao je Brada.

– Ea to ne znan – rekao je Zmija.

– Pa zakaj si onda rekel nek Miško vozi? – upitao je Brada.

– Zato šta je tako govovila moja pokojna tetka svaki put kad bi me slala u peškaviju po svdele ili po kvuv u pekavnicu.

– A to si išel isto sa kombijem?

– Ti nisi novmalan! Kakvi kombi? Pa bija san dite!

– Aha – rekao je Brada. I dalje mu nije bilo jasno. Kakve je veze onda imala Zmijina pokojna tetka s ovim sad kombijem iz zoološkog vrta? I tko je zaista taj Miško?

– A kaj je to peškavija? – upitao je još.

– Nije peškavija nego peškavija. Sa v – ispravio ga je Zmija. Doduše, najbolje što je mogao. – To ti je šta vi Puvgevi zovete vibavnica.

– Misliš ribarnica?

– Ae, ka šta san veka. Vibavnica.

– Hej ti, pazi kak voziš! – javio se tad Ožiljak.

Pa se okrenuo unatrag prema Bradi.

– A ti prestani brbljat gluposti!

– A kaj je to makina? – svejedno je upitao Brada.

– Makina je, lipi moj, ovi auto! – rekao je Zmija.

– Aha, znači ko i ona tvoja Peglica kaj joj truba nije htela trubit?

Zmija je pogledao u retrovizor provjeravajući šali li se Brada ili je ozbiljan. Ispalo je ovo drugo.

– Ti nisi novmalan! Uspoveđivat onu Peglicu i ovi svemivski bvod pa to ti je smvtni gvijeh, ćoviće! Pa… pa… pa Peglicu i ne smiš zvat auton! Peglica je igvačka, a ne auto! A kad ima ćelave gume ka šta je imala ta moja onda je to pokvavena igvačka! A bila je i bez vetvovizova, a vidi ovog! – Zmija je podigao glavu prema retrovizoru. – Panovamski pogled unatvag na tu tvoju veliku glavu! Si si si si!

Brada je bio ljubomoran. Uvijek je on bio glavni vozač u ekipi. Vozio je i Stojadina, i Ladu Nivu, i onaj kombi, i tu Peglicu, i sve su to bili stari i više ili manje neispravni automobili, a sad kad po prvi put imaju ovo čudo od auta koje su maznuli iz voznog parka zoološkog vrta, on nije za volanom. Umjesto toga sjedi otraga. I drži malu uspavanu majmunicu u naručju. Brada voli voziti automobile. I volio bi voziti ovu makinu. Ali ipak više voli u naručju držati malu uspavanu majmunicu.

– A makina može bit i samo motov od auta – Zmija je nastavio svoje predavanje. – A može bit i samo motov, onaj na dva kotača. A može bit i motov od motova, tog na dva kotača. A može bit i neki dvugi stvoj. Na pvimjev makina za pvanje vobe šta ju vi Puvgevi kvivo zovete pevilica vublja. Makina može bit i neka spvava.

– Ko ta tvoja kaj je imaš u ustima – zarežao je Ožiljak.

– A ne, zubna pvoteza se ne ubvaja ni u spvave ni u makine. Ona spada u medicinsku opvemu i pomagala – odvratio je Zmija sasvim ozbiljno. – Uostalon, i nije moja nego je…

– Od tvoje pokojne tetke! – prekinuo ga je Ožiljak. – I tu si nam priču već stoput ispričal.

No, Zmija ga više nije slušao.

– Ajme, ćuj ovo, gas do daske, a motov se opće ne ćuje! – uzviknuo je veselo. – Ti hibvidni motovi su zakon!

– I to si već rekel! – zarežao je Ožiljak. – A kaj sam ja tebi rekel, ha?!

– Ne znan na šta misliš?

– Rekel sam ti da usporiš da ne budemo sumnjivi! Sam bi nam trebalo da nas sad zaustavi murija! Kužiš, usred noći se furamo u crnom kombiju i još sa zatamnjenim staklima. Pa ko god da nas vidi pomislil bu da smo pripadnici organiziranog kriminala kaj su krenuli opelješit neku banku.

– Aha, da ne bi! Pvipadnici ovganizivanog kviminala idu ovobit banku u kombiju na kojem velikim slovima piše ZOO?! Ma da nas bilo ko vidi siguvno bi pomislio: Gle ovi iz zoološkog vvrta izveli malo pvovozat neku noćnu beštiju! Neku pantevu napvimjev! Ili nekog nosovoga! Ili neku živafu! Ili nekog netopiva! Ili neko bvadivičasto pvase!

– Nisem prepričan da je nosorog nočna žival – oglasio se Dule Antilopa.

– Kaj veliš?! – upitao je Brada.

– Hteo sam da kažem da nisam siguran da je nosorog noćna životinja – preveo je Dule Antilopa.

– A i ti si mi neki tvgovac beštijama, a ne znaš da se nosovog hvani samo noću! – javio se Zmija. Pa se okrenuo prema Ožiljku. – A ti nemoj da bvineš, lipi moj, neće nas niko zaustavit. Vidiš da su ceste skvoz na skvoz pvazne. Muvjaci su se zavukli negdi na toplo.

Ožiljak se okrenuo prema Duletu Antilopi.

– Do kad buš ti mlatil po zraku sa tim čarapama?! – zarežao je.

– In kaj storiti ko so mokre? – odvratio mu je Dule Antilopa.

– Kaj veliš? – pitao je Brada.

– Hteo sam da kažem a šta da radim kad su mokre – preveo mu je Dule.

– Pa guvni jih u otvove za gvijanje – predložio je Zmija. – Klak klak klak klak!

– A kad buš nazval onog svog, kak si ono rekel da se lik zove, Damir Gepard? – upitao je Ožiljak. – Da mu veliš da je posel obavljen?

– Amir Leopard – ispravio ga je Dule Antilopa. – Ili je Almir – ispravio je i samoga sebe. – Leopard je u oba slučaja. I već sam pokušao da ga nazovem. Kao šta smo se i dogovorili.

– I kaj?

– Ne odgovarja. Hteo sam da kažem, ne javlja se.

– Hej, prošel si kroz crveno! – uzviknuo je Ožiljak.

– A kako ti znaš da je bilo cvveno kad si daltonista, molin te lipo?

– Znam da je crveno najgornje – odbrusio mu je Ožiljak kojeg je Zmijina primjedba istovremeno razbjesnila i rastužila. A oboje zato što je bila istinita. – I ja nisam daltonist, jel ti to jasno?!

– Nego si šta?! – iskreno se začudio Zmija.

– Neg sam… Neg samo ne kužim koja je koja boja!

Zmija se okrenuo prema Ožiljku otvorenih usta tako da je gebis pokojne mu tetke zaklepatao sam od sebe klak klak klak klak!

– Gledaj napred! – viknuo je Ožiljak. – I uspori!

– Stvarno bi mogel malo sporije – javio se Brada sa stražnjeg sjedala. – Seki je ovo prvi put da se vozi u autu pa da joj, ono, ne bude zlo, ne.

– Če jo jaz dobro vidim, ona spi kot iz topa – rekao je Dule Antilopa.

– Kaj veliš?! – upitao ga je Brada.

– Hteo sam da kažem, da ako ja dobro vidim, ona spava ko haubica – preveo je Dule Antilopa.

I stvarno je tako izgledalo. Umotana do nosa u deku Seka je u Bradinom naručju spavala kao haub… kao beba. Ni ne sanjajući da je upravo ukradena iz zoološkog vrta.

– S majmunima nikad nemreš znat – rekao je Brada. Ipak je on sad, sa stažom od skoro puna tri mjeseca za sobom, bio već iskusan timaritelj. A imao je ponešto i osobnog iskustva kad su majmuni u pitanju. – Tak sam i ja mislil da sam se sprijateljil z onim Kingom, uvek sam mu daval največu bananu, i trudil sam se naučit njegov jezik, i…

– Da naučiš njegov jezik? – začudio se Dule Antilopa. – Majmunski jezik?!

– Pa da – rekao je Brada kao da je to najnormalnija stvar na svijetu. – Slušal sam kak on rokta pa sam onda i ja tak roktal. Naprimer, ja mu pokažem bananu i velim: King, kaj je ovo? Pa on zarokče banana na majmunskom jeziku, pa onda i ja zarokčem točno kak i on, ne. Pa onda podignem metlu i pitam ga: King, kaj je ovo? Pa on zarokče metla na majmunskom jeziku, ne. Il mu pokažem kantu: King, kaj je ovo? Pa on zarokče kanta, i tak, ne. I zato sam, ono, pomislil kak smo se on i ja sprijateljili, ne. A onda jednog dana baš kad smo se lepo porazgovarali ja se okrenem a on me pogodi drito u glavu, ovak tu otraga.

– Šakom? – upita Dule Antilopa. Jer je bio boksač.

– Z drekom – kaže Brada.

– S čigavim sranjem?!

– Kaj veliš?!

– Hteo sam da kažem sa čijim drekom?!

– Pa z njegovim. To jest sa svojim.

– Trebal si mu vratit – komentirao je Ožiljak.

On nikad nikome nije ostajao dužan u sličnim situacijama.

– Kak?! – upitao se Brada.

– Na isti način.

– Pa nisam ja majmun!

Ožiljak je samo frknuo i okrenuo se prema naprijed.

– Vidi one tamo! – uzviknuo je Zmija.

Ispred i malo ulijevo, odmah pokraj jedne od bezbrojnih gradskih fontana, pjevala je i plesala skupina u narančaste plahte odjevenih ljudi. Istina, njihovo se pjevanje u kombiju jedva čulo, a i toliko samo zahvaljujući nečujnom hibridnom pogonu, ali plesanje se dalo itekako dobro vidjeti.

– Ajme gospe ti, usvid zime oni samo u tim navančastin lancunima!

– To su oni Mare Krišne – prokomentirao je Ožiljak. Lancune, to jest plahte, je mogao vidjeti, ali ne i njihovu narančastu boju.

– A jel vas zanima kak pričam majmunski?! – živnuo je tad Brada. – Kantu još nisam, ono, najbolje skužil jer se malo teže izgovara, al metlu i bananu znam baš onak za pet!

Dule Antilopa je rekao: – Daj no res me zanima.

– A jel bi htel čut metlu il bananu?

– Daj no banana!

Pa je brada zaroktao.

Pa se Seka istog trena probudila.

Pa je iskočila iz Bradinog naručja.

Pa je Brada pomislio: Možda bi bilo bolje da sam rekel metlu!

Pa je Seka skočila prvo Ožiljku, a onda Zmiji u krilo.

Pa je Ožiljak otvorio usta da nešto kaže, ali nije stigao.

Jer je Zmija naglo okrenuo volan ili je, kako se to stručno kaže, izgubio kontrolu nad vozilom (on će kasnije tvrditi da je volan okrenula Seka, ali mu nitko neće povjerovati), zbog čega se kombi zanio prvo udesno a zatim ulijevo, ravno prema fontani i ljudima u narančastim plahtama.

Zmija će poslije reći: – Ti Mave Kvišne ne znaju ni plesat ni pivat, ali bome znaju tvćat bvže od zećeva!

Bila je to živa istina. Jer jedino što je Zmija uspio kombijem pogoditi bila je fontana. A i nju je tek okrhnuo. No, kako bilo da bilo, Ožiljak je kao vođa ekipe odlučio zamijeniti vozača. Pa je na vozačko mjesto sjeo Brada. Sa Sekom u krilu. Pa kad malo kasnije i on i ona stave ruke na volan, njezine mršave male dlakave između Bradinih debelih velikih dlakavih, Brada je u sedmom nebu.

Možda nije King, ali osjeća se kao kralj.