Krive su Seka i Seka | Zoran Pongrašić

DAN POSLIJE NA POSLU – JOŠ

– Murja je zujala po celom zoološkom vrtu – kaže Ožiljak dvojici murjaka s duge strane stola. – Ganjali su sve kaj tam delaju da ih mogu ispitat. Al mene nisu uspeli nać jer sam se skril iza akvarija sa piranama. Il sa piranjama. To se ni oni kaj tam već dugo delaju nemreju dogovorit – nacerio se.

Ožiljku su se pirane (ili piranje) sviđale. Čak je razmišljao da si jednu tetovira, samo nije znao na kojem točno mjestu. Možda preko dvostruke svastike koja je, morao je to samome sebi priznati, zaista bila nalik prozoru.

– Ubaciš im komad mesa u akvarij i dok si okom trepnul nema više ni trunkice! – kaže  s neskrivenim divljenjem u glasu.

Koliko bi im trebalo da od ovog debelog murjaka ne ostane ni trunkice? pita se sad gledajući Budaka. Onda pogleda prema Peđi Fišeru. Za ovog drugog im ne bi trebalo više od pet minuta, stručno zaključi.

– A imal sam i sreće jer me onaj džukac umalo nanjušil – kaže još. – Al se onaj njegov kaj ga je držal na lajni usral od straha kad je videl pirane kak ždereju onu hrgu mesa. Pa se je okrenul na peti i zbrisal van. A džukac nije imal drugog izbora neg je moral skup sa njim.

Ožiljak se smiješi. To se na njegovom licu ne vidi. Smiješi se u sebi. Jer ne viđa se svakog dana policajca koji bježi.

Zmiju su pronašli u Zmijarniku.

– A baš san bija nešta vazmišlja jev san gleda one zmije pa san se pita da ja movan bit zmija koja bi tija bit.

Svi smo kao djeca igrali tu igru. Nije se moralo raditi o zmijama. Moglo se birati bilo što. Na primjer, da moram biti ptica, koja bih ptica želio biti. Pa bi netko rekao orao. Jer su orlovi gospodari neba. A netko drugi bi rekao lastavica. Jer svi vole lastavice. Ta igra je dječja igra. A Zmija je zapravo vječni dječak. Odlučuje se za pitona.

– Jev ni piton nema zube – kaže drotovima s druge strane stola. Onda se nasmije. Si si si si! – Kad piton pvoguta cilo pile na polovici njegove dužine se napvavi balun. Ili šta bi vi Puvgevi kvivo vekli lopta. A tako san i ja izgleda svaki put kad bi me pokojna tetka nahvanila sa tvi tanjuva blitve i kumpiva! Si si si si!

Zmija je oduvijek bio beskrajno mršav. I beskrajno gladan. Nije da nije imao što jesti. Pokojna tetka je cijele dane provodila u kuhinji i stalno nešto kuhala.

– Bvate mili, koliko san ja u to vvime moga pojist! Jednon san tako uša u tetkinu kužinu dok tetke nije bilo pokvaj špakeva, šta vi Puvgevi kvivo kažete šparhet, pa san poija dva pjata juve šta se kvčkala na špakevu. A posli mi je tetka vekla da to nije bila juva nego da je bila voda u kojoj je kuvala kuhinjske kvpe! Si si si si!

Onda se iznenada prestao smijati.

Pa kaže: – Al šta god da je tetka finog kuvala moja stava je više volila jist one svoje tablete.

Onda više ne kaže ništa. Sve dok Peđo Fišer ne pročisti grlo. A pročisti ga samo zato da preduhitri Budaka koji bi zasigurno izrekao nešto grubo i neprilično.

A Zmija kao da čita misli Peđe Fišera, prene se i kaže: – Ae i od mene su tamo u zoološkom vvtu tvažili da in dan intevvju!

Onda mu je nešto palo na pamet.

– A jel smijen ja nešta da vas pitan?

Peđo Fišer se u zadnji tren zaustavio.

– Aj pitaj – rekao je Budak

– Pa šta vi panduvi stvavno mislite da će van neko veći: Je ja san to ukva? Ili: Je ja san tamo pvovalija? Ili: Je ja san dvpija pevece ambalažu iz skladišta u Intevšpavu? Ili: Je ja san kidnapiva tog majmuna? Ma neće van to niko veći. Svi će van slagat nešta.

– Pa tis nam reko za Intršpar – nacerio se Budak.

– Veka san van zato šta san van tija veći! – siknuo je Zmija. – Jev da nisan tija ne bi van nikad ništa veka! Tako san i onim panduvima, onom jednom debelom i onoj mvšavoj cuvi, veka da neman blage veze o kakvon to majmunu pvičaju. A kad su vekli onome pasu da me mova ponjušit ja san ga odma počeša iza uveta, znan ja šta pasi vole, pa nije ni zaveža na mene. Klak klak klak klak!

–  Jaz sem ostal v tistem stanovanju – kaže Dule Antilopa. – Hteo sam da kažem da…

– Das osto kotkuće – ubaci se Budak.

Onda se i on i Dule Antilopa začude. Budak samome sebi, a Dule Antilopa Budaku. Čak se i Peđo Fišer lecne.

– Tako je. Ostal sem paziti na Seko – kaže Dule Antilopa. Zatim pogleda to što je ostalo od njegovog odijela.

– A najviše su ispitivali Čitu – kaže Brada. Pa se još jednom zamisli. – Znate kaj mi je bilo čudno? Bilo mi je čudno to kaj je ona na sva pitanja, ono, odgovarala svojim čižmama, a ne ovima kaj su je ispitivali, ne. I još mi je bilo čudno da mene nije ni jedamput htela ni pogledat. I opče mi ni jasno zakaj je plakala kad nije bila niš kriva, ne.

Možemo plakati od bijesa. Možemo plakati od sreće. No najčešće se plače od tuge. A tuga ponekad zna biti tako velika da nam se čini kao da ćemo se raspasti.

– Nije istina da te Čita nije htjela pogledati – kaže Peđo Fišer Bradi. – Nego te nije mogla pogledati.

– Zakaj? – začudi se Brada sasvim iskreno.

Toliko iskreno da se Peđo Fišer nekoliko trenutaka dvoumi da li da mu kaže ili da prešuti. Pa mu ipak kaže: – Zato, Velimire, što si joj slomio srce.

Brada vjeruje da je ovog murjaka pogrešno razumio. Zato mu se zagleda ravno u oči. Pa shvati da nije.

– Ali kak sam joj slomil srce?! Pa srce se nemre slomit! Možeš, ono, slomit bravu na vratima, i možeš slomit, kaja znam, staklo na prozoru, i možeš slomit naprimer ruku ak si nespretan. Al srce je tu nutra – udari se šakom u grudi, jače no što bi bilo potrebno. – Nemre se do njega doč! A nemreš slomit nekaj do čeg se nemre doč! Pa kaj nije tako?! – zavapi na kraju.

Peđo Fišer ne kaže više ništa. Jer ima stvari u životu koje nam mogu slomiti srce, ali ima i onih koje nam srce slamaju non-stop, bez prestanka, iz dana u dan. Peđo Fišer se s time bori svakog dana, bez prestanka, non-stop. A kad Lena kaže: Tata, vidi što sve mogu sa svojih šest nogu! pa se u svojim kolicima zavrti u krug i pritom se glasno smije, onda se i Peđo glasno smije. I još podiže palce visoko u zrak i s odobravanjem kima glavom. Jer su mu neki pametni ljudi rekli neka to prihvati i neka se suoči sa životom. I on je prihvatio. Poslije toga, kad izađe na balkon popušiti cigaretu, suze mu moče duhan. Jer suočavanje sa životom ne znači da mora biti sretan.

Brada u glavi još jednom odvrti prizor iz zoološkog vrta. U kojem vidi Čitu kako pognuta sjedi na stolici u kutu ureda-ambulante doktorice Vere Kraus i jedva čujno odgovara na pitanja debelog policajca i sitne policajke, zagledana u vrhove svojih prevelikih zelenih gumenih čizama. I tad shvati da je ponovno zeznuo stvar. Ovaj put najvažniju. Jedan ljudski život.

– I štaj bilo ondak? – oglasi se ponovno Budak.

Brada skrene pogled s mršavog na debelog murjaka. Treba mu neko vrijeme da se uopće prisjeti zašto je ovdje na toj stolici bez rukohvata i naslona za leđa. Treba mu neko vrijeme da barem malo popusti grč u njegovom trbuhu. Nije lako kad ti netko slomi srce. Ali nije ni lako kada znaš da si ga ti nekome slomio. A pogotovo nije lako kad si slomio srce nekome do koga ti je toliko stalo.

– Onda je došlo još murjaka – kaže glasom mrtvaca. I više ga uopće nije briga što koristi taj za policajce očigledno uvredljiv izraz. – I sa ofrabanim autima sa onim plavim svetlima na krovu kaj se vrtiju u krug, i sa običnim autima sa plavim svetlima na krovu kaj se vrtiju u krug. I došli su svi ovi glavni iz zoološkog vrta. Pa su se nekaj dogovarali… Pa su se dogovorili da se zoološki vrt zatvori za taj dan… A svi kaj su odgovorili na pitanja da nek lepo odu doma.

– I ondak?

– Pa onda smo otišli doma, ne? Htel sam reč da smo nas tri to jest Ožiljak i Zmija i ja otišli u onaj stan. A kam su otišli svi ovi drugi to vam nemrem reč.