Krive su Seka i Seka | Zoran Pongrašić

MINI MARKET „NATAŠA“ I NATAŠA

– Ja san odma zna da su nas ta dica pvevavila, al baš me je bilo bviga! Jev, pvvo, u tom tvenutku san bija uvjeven da od te tvgovine egzotićnim životinjama, u ovom konkvetnom slućaju egzotićnim majmunima, neće biti ništa. Pvopala stvav. Pvohujalo s vihovon. Pvoliveno mliko. Sa vazbijenim kvčagom ne ideš do izvova…

– Šta ovaj trabunja? – upitao je Budak Peđu Fišera.

Peđo Fišer je samo slegnuo ramenima. Nije mu se dalo objašnjavati.

– Jev dvugi Janez, taj kojem smo po dogovovu tvebali pvedati tu miću majmunicu koju smo tvebali dopvemiti u Vepubliku Sloveniju kvoz Vepubliku Bosnu i Hevcegovinu, taćnije kvoz Vepubliku Svpsku, pa od tamo kvoz Vepubliku Svbiju, pa od tamo kvoz Vepubliku Mađavsku, se nije javlja na vvažji mobitel iako je ovi pvvi Janez potvošio najmanje dva punjenja batevije koliko ga je puta bija zva.

Zmija zastane da bi napunio pluća zrakom. Jer čak i zmije moraju disati.

– Dvugo, nisan ja bija glavni u ciloj toj pviči nego je glavni bija ovi pvvi Janez, Dule Antilopa, iako se Ožijak pvavija da je on glavni jev se on uvik pvavi da je on glavni. Ja san samo vadija ono šta bi mi oni vekli da movam napvaviti. Hijevavhija se u ovom našem poslu mova poštivat, jeli tako. I tveće, ja zapvavo jako volin snig ka šta ga svi mi Dalmatinci volimo. Za vazliku od vas Puvgeva koji samo kukate ćim ga padnu tvi centimetva, te ne voze tvamvaji, te nema dovojno gvtalica, te ovo te ono. Judi moji, pa jel vama jasno da san ja svog pvvog snjegovića u životu napvavija tek sa dvadest i tvi godine kad san služija zavovsku kaznu u bjelovavskom zatvovu?!

Na tom se mjestu u Zmijinu izlaganju stvorila stanka (koju neki ljudi pogrešno nazivaju pauza, što potječe od njemačke riječi pause koja znači pauza, premda joj porijeklo seže sve do starogrčke riječi pausis koja znači zastoj), a na njegovu licu sjetni osmijeh. Koji su potrajali, i stanka i sjetni osmijeh, sve dok Budak nije pucnuo prstima.

– Ae šta san tija veći?! – upitao je Zmija nikog određenog. – Tija san veći da san baš ono tuvbo uživa dok smo se muvali svuda okolo po tom snigu u potvavzi za tom mićon majmunicon. I da nije bilo one fvke sa Bvadon i njegovon kapon bija bi to jedan od lipših dana u mome životu.

– Štaj bilo sa bradom i kapom? – upitao je Budak, čijem izvježbanom policijskom uhu ništa nije moglo promaći. – Sačijom bradom i kapom?

– Gospodin Đapo misli na gospodina Nazora – pojasnio je Peđo Fišer. – Točnije, gospodin Đapo misli na kapu gospodina Nazora. Ako se ne varam?

– Ne vavate se ni milimetva – potvrdio je gospodin Đapo, to jest Zmija.

Majkmu, sama gospoda međ tim krimnalcima, pomislio je Budak odmahujući svojom velikom izbrijanom glavom.

– Vadi se o Bvadinoj kapi – rekao je Zmija. – To jest o kapi gospodina Nazova. – Morao se suspregnuti da ne prasne u smijeh. – A u stvavi o jednoj od fantomki koje je u Ofevtisimi za sve po deset kuna nabavija oni Janez. Dule Antilopa. – Zmija se okrenuo prema Peđi Fišeru. – A kako je njemu vođeno ime? – znatiželjno je upitao.

– Dušan Karadžordževič – odgovorio mu je Peđo Fišer.

– Šta sve tvvdo?! – začudio se Zmija.

– Toj zato štaj on Slovenac, a kodnji je sve tvrdo – pojasnio je Budak.

– Ae dobvo onda – rekao je Zmija. – Tija san veći da je… A jel smijen ja nji zvati ka i dosad pvema njiovim konspivativnim imenima, a ne pvema vođenim imenima, jev ako ću ih movat zvati pvema vođenim imenima moglo bi se desit da ji svih pobvkam?

Peđo Fišer poučen prijašnjim iskustvom pogledao je Budaka čekajući da ovaj odgovori Zmiji. No Budak je zurio u Zmiju kao da je Zmija kineski jelovnik, ispisan na kineskom. Pa je Peđo Fišer kimnuo glavom. Pa je Zmija još jednom nastavio.

– Tija san veći da je Bvada dok smo mi tako tvćali u pvavcu di su nan ona dica pokazala da je ka fol pobiga majmun i dalje ima fantomku na svojoj glupoj glavi i pviko svoje glupe face, umisto da je skine ka šta smo ućinili Ožijak i ja. A Ožijak i ja nismo to na vvime ubvali jev je Bvada tvća iza nas. Ako se to šta je on izvodija uopće smi zvat tvćanje. Lik nema ni tvunke kondicije! Jedino se njegovo dahtanje moglo ćut tvisto metava u kvug. Ovako je dahta.

Zmija je zinuo najjače što može oponašajući Bradino disanje sve dok gebis njegove pokojne tetke nije ozbiljno zaprijetio da će mu ponovno ispasti iz usta.

– I ondak? – nestrpljivo će Budak.

– Onda smo ušli u tu miću butigu, ili šta bi vi Puvgevi vekli dućan ili tvgovinu ili pvodavaonicu.

– Ma kaki sad dućan?! – začudio se Budak.

– Mini mavket „Nataša“ – rekao je Zmija.

– Al kake to veze ima sa Sekom?! – upitao je Budak.

– Ea nikakve – rekao je Zmija. – Ima veze sa tin da smo od tog cjelodnevnog tvčanja ogladnili. I ožednili. A ako mene pitate ja mislin da je tad već i Ožijak svatija da su nas ona dica izigvala. Samo to nije tija pviznat.

– Al štaj bilo satom kapom?! Fantomkom?! – uzviknuo je iznervirani Budak.

Zmija je podigao ruku poput prometnog policajca na nekom križanju.

– Polako – rekao je Budaku. – Doću i dotoga. Ne movate me nonstop pvikidat. Samo mi povemetite pviču. – Pa je ušutio. Pa je rekao: – Ae sad san opet zabovavija di san sta!

– Mini market „Nataša“ – rekao je Peđo Fišer.

– Fala – rekao je Zmija. U sljedećem se trenutku začudio samome sebi. Zar je moguće da se upravo zahvalio jednom murjaku?! Klak klak! Morat će o tome kasnije u miru razmisliti. – A taj je mini mavket „Nataša“ bija stvavno mini, a u njemu je vadija jedan lik još mvšaviji od mene jev je vajda samo takav mvšav moga stat iza pulta. Ono, samo kost i koža, živi kostuv. Nisam siguvan je li se on zva Nataša, jev je bija muškavac, bavem na pvvi pogled, jev se to danas nikad ne zna sa siguvnošću.

– Bome – potvrdio je Budak.

A još i svake godne u policju primaju sve više i više ženskih, pomislio je. Ko da smo frizerski salon. A ite ženske šta one znadu, ništa, samo brbljat i prisluškivat sadruge strane vrata. Majkmu, kud to ide hrvacka policja?

– Ožijak je navučija kvuv i tivolsku salamu i sikspek Kavlovačkog piva, a onda je Nataša odjednom podiga svoje vuke u zvak i vvisnija od stvaha, a oni sikspek Kavlovačkog je pa napod i vaspvsnija se PVAS! PVAS! ka da je neko opalija iz vevolveva pa smo i Ožijak i ja bvzo podigli vuke u zvak jev kad neko puca iz vevolveva a ti nisi naovužan najboje se je odmah pvedat i saćuvat živu glavu na vamenima. I onda san iza svojih leđa ćuja:

– Kaj se zbiva?! – upitao je Brada začuđen prizorom ispred sebe.

– Koji je on kvetenski cukun! – rekao je Zmija dvojici murjaka s druge strane stola. – Ili šta bi vi Puvgevi vekli budaletina!

– Pa bilo mi je, ono, hladno za glavu, ne – rekao je Brada nešto kasnije istoj dvojici murjaka s druge strane istog stola.

Budak se zabulji u Bradinu glavu. Toliko obraslu što u gustu kosu što u još gušću bradu da mu se od cijele glave vide samo oči. Kako nekom tolko dlakavom more bit ladno? Upitao se Budak. Pa jel majmuni nose kapute?!

– Ea kad smo Ožijak i ja skužili da se vadi o tom idijotu od Bvade koji nema nikakav vevolvev, ka šta niko od nas nema nikakvo vatveno ovužje jev mi nismo takva vvsta kviminalaca, skoćili smo na njega s namjevom da ga pvopisno istambuvamo, al je onda Nataša povika:

– Zvat ću policiju! – viknuo je Nataša vadeći mobitel iz džepa. – A vas dvojica ćete mi biti svjedoci protiv ovog pljačkaša!

Ožiljak, Zmija i Brada su se međusobno pogledali. (Istina, Bradi se fantomka bila nakrivila tako da mu se jedna od rupica za oči preselila na uho, a uhom se kao što je svima poznato ne može gledati, no srećom se ona druga rupica samo premjestila s jednog oka na drugo.) Jer kad si kriminalac onda su neke riječi važnije od nekih drugih riječi. A riječi poput policija i svjedoci su toliko važne da ih kriminalci ne vole ni čuti.

– Stani! – viknuo je Ožiljak Nataši dok je ovaj već prčkao po mobitelu pokušavajući se prisjetiti mora li ukucati 112 ili 221 ili 121 ili 212 ili tu postoji i neka trojka. – Mi smo murjaci! Htel sam reć mi smo policajci! U civilu!

– Kaj veliš?! – upitao je Brada uvjeren kako nije dobro čuo. Bez obzira što mu je najmanje jedno uho imalo rupicu za slušanje.

– Pviznajem da se Ožijak pvilično dobvo snaša u tvenutaćnoj situaciji – rekao je Zmija dvojici murjaka. – I još je savija Bvadi vuke na leđa ka šta vade pvavi muvjaci kad nekog uhapse. – Onda se dosjetio kome on to priča. – Ea pa ne movam to vama objašnjavat klak klak klak klak! A i ja san se onda dositija da pvavi muvjaci kad su u civilu uvik odnekud izvuku policijsku znaćku ili policijsku iskaznicu i guvnu je svima pod nos da neko ne pomisli da nisu pvavi muvjaci samo zato šta nisu u unifovmi nego su u civilu. Pa san onda bvže-boje i ja iz đepa izvuka iskaznicu i guvnija je Nataši pod nos pa je odma pvesta tipkat po mobitelu.

– A otkud teb policijska iskaznca? – upitao je Budak čim je njegovo savršeno izvježbano policijsko uho čulo nedvojbeno sumnjivu informaciju.

I Peđo Fišer je naćulio uši.

– Ma to je bila iskaznica od zatvovske knjižnice iz popvavnog doma u Kavlovcu, maloljetnički odjel – objasnio je Zmija. – Zabovavija san je vazdužit kad su me pvimištali u popvavni dom u Vijeci. Al kad je neko ko je sav pvestvašen ka šta je bija Nataša možeš mu pod nos guvnit bilo šta si si si si!

– I kaj bute sad s njim? – zanimalo je Natašu.

– Odveli bumo ga u policijsku stanicu – rekao je Ožiljak ozbiljnim glasom.

– Zakaj?! – upitao je Brada.

– Daj začepi! – prosiktao mu je Ožiljak u uho.

– A kaj ne morate odvest i mene? – upitao je Nataša. Sav je živnuo od silnog uzbuđenja.

– Zakaj tebe? Ovaj, zakaj vas? – upitao ga je Ožiljak.

– Pa kao svjedoka! – rekao je Nataša ozareno. – Da vam ispričam sve kaj se dogodilo!

Ožiljak ga je gledao kao što gledaš nekog tko ti želi ispričati sadržaj filma par minuta nakon što ste zajedno izašli iz kino dvorane.

– Pa i mi smo bilu tu celo vreme, kaj nismo?! – zarežao je.

– Samo sam mislio… – rekao je Nataša pokunjeno. Iako nije rekao što je to samo mislio. Bio je silno razočaran što ga ovi policajci u civilu ne žele povesti sa sobom. A ovaj opaki, koji je očigledno bio glavni inspektor, bi mu možda ispričao u kakvom je to okršaju s kriminalcima zaradio taj grozni ožiljak. Pa bi onda Nataša imao što pričati svojim mušterijama. Najmanje cijeli jedan tjedan.

– I onda je Ožijak vidija novine – rekao je Zmija dvojici murjaka. – Mova mu se pviznat da ima oštvo oko. Mislin obadva. Bez obziva šta ne vaspoznaje boje. Ni sa jednin.

– Kake sad još i novne?! – zavapio je Budak.

Majkmu, ovaj je dosadan ko ionaj štaj napiso „Ognjen i mačem“, zavapio je i u mislima.

– Skvoz fviške – objasnio mu je Zmija.

– Aha – rekao je Budak ne baš uvjerljivo. – A štaj bilo dalje sa Sekom?!

– Ea to ne znan. To movate pitat onu dicu. Klak klak!