Krive su Seka i Seka | Zoran Pongrašić

ZLATNA PITANJA KRIMINALISTIKE

Postoji osam takozvanih zlatnih pitanja kriminalistike. Što? Gdje? Kada? Tko? Koga? Zašto? Kako? Čime? A kad si policijski istražitelj važno je znati svih osam odgovora. Što se dogodilo? Dogodila se krađa. Gdje se dogodila? U gradskom zoološkom vrtu. Kad se dogodila? U noći s petka na subotu. Tko je krađu počinio (ili, pojednostavljeno, tko su kradljivci)? Ožiljak, Brada, Zmija i Dule Antilopa. Iako u ovoj fazi istrage ni Čita nije isključena. Koga su ukrali? Malu majmunicu Seku. Zašto su je ukrali, kako i čime, još se ne zna. No, sad je na redu zašto. Odnosno motiv. A kad si policajac onda je motiv jako važna riječ.

– A koji vam je bijo motiv da otuđite tog majmuna? – pita zato glavni voditelj istrage, načelnik kriminalističke policije Slavko Budak.

– Kaj?

– Šta?

– A?

– Kaj? Hteo sam da kažem što?

– Molim?

– Zašto ste odlučili ukrasti Seku? – Peđo Fišer je pojednostavio Budakovo pitanje.

– Zato kaj je Slovenac rekel da tak nekaj nemre izvest bilo ko – zarežao je Ožiljak. Pa kad pomisli kako ova dvojica murjaka ne razumiju o čemu priča, nastavi. – On je došel iz tam nekakve dežele, onak sav zbigecan, ancug, bela šulja, kravata, izglancane šuze, pol kile gela u zurki, i sa tom blesavom tetovažom, pa se je počel pravit važan tu u mom gradu, kužite? U mom gradu?! E pa nemre to tak! Nema šanse!

Ono što Ožiljak ne kaže je da on ne voli svoj grad. Zapravo ga mrzi. Jer je u njemu doživio sve najgore što mu se u životu dogodilo. Jer mu je taj grad oduzeo snove i natjerao ga da osvetu potraži u kriminalu. A ni s tim se nije baš najbolje snašao. Jer, iako to neće priznati, nakon svih ovih godina i dalje je samo sitni kriminalac. Sa sve manje ambicija da se uspne na ljestvici. Tako da je ovo sa Sekom za njega samo još jedan od nezakonitih poslova kojima se buni protiv svih. A najviše protiv svoje sudbine. Koju je sam sebi odabrao.

– Ea ja san se odma zaintevesiva za cilu tu stvav jev je izgledala napeto ka u pvavoj kviminalistićkoj seviji! – kaže Zmija. Jer za njega je sve ovo samo igra. Dobra zabava. Još jedna prilika da nekog zezne i nekome napakosti. Ali bez namjere da bilo koga povrijedi. –  Ono ka otmica nekog diteta od nekih bogatih voditelja, pa juvnjava po cilom gvadu, pa policijske sivene di-du-di-du-di-du! i ona votivajuću plava svitla, pa pucnjava, ovužani sukob okovjelih kviminalaca s jedne stvane i jakih muvjaćkih snaga s dvuge stvane, pa zaletavanje u jude u navančastin lancunima, pa…

– Šta melješ ti sad?! – prekine ga Budak. – Kake sirene? Kaka jurnjava? Kaka pucnjava? – Pa se okrene prema svom pomoćniku. – Jes ti stoposto siguran da nije bilo nikake uporabe vatrenog oružja?

– Ni slova o tome – rekao je Peđo Fišer.

– Kaka slova? – zbunio se Budak.

Peđo Fišer je uzdahnuo.

– Gospodine načelniče – rekao je najozbiljnije što je u tom trenutku mogao. – U akciji kodnog imena „Majmun“ nije ispaljen ni jedan jedini metak. – Barem dosad – promrmljao je sebi u bradu.

– Nisam ja niš odlučil neg sam se dal nagovorit – kaže Brada.

I to je istina. Jer on ništa u svom životu nije napravio a da je prije toga imao bilo kakav plan. Naprosto bi to napravio. Neki to nazivaju instinktom. Ali takvi ne poznaju Bradu. Jedini instinkt koji je Brada imao bio je Ožiljak. Ožiljak je planirao, Brada ga je instinktivno slijedio. Jednostavno, zar ne? A slijedio ga je zato što mu je Ožiljak bio najbolji prijatelj. Još iz vremena dok su obojica bili štićenici doma za nazbrinutu djecu. I zato ga nikad nije morao ni na što nagovarati.

– A kotej nagovorjo? – želi znati Budak.

Brada se uzvrpolji na stolici. Uhvaćen je u zamku. Pravo prijateljstvo se može prekinuti samo na jedan način. Izdajom. Brada ima stotinu mana, ali nije izdajica. Doduše, mogao bi reći Zmija, jer mu Zmija nije pravi prijatelj. Mogao bi reći Dule Antilopa, jer mu Dule Antilopa uopće nije prijatelj. Pa to ne bi bila izdaja nego samo laž. A barem se laži u životu naizgovarao.

– Nemrem se setit – kaže nimalo uvjerljivo. A kad vidi da faca debelog murjaka poprima boju bijesa, brzo dodaje: – Ja sam se nagovoril! Sam sebe! I da vam pravo velim nimi bilo lako nagovorit se sa menom. Prvo sam si rekel: Brada, posle ovog buš bil bogat pa buš pital Čitu da se uda za tebe pa bu se ona udala jer ženske vole bogate frajere. Pa sam si onda rekel: Nebu se htela udat za mene ak opet budem kriminalac. Pa sam si rekel: Nebu se udala ni ak buš celi život čistil majmunska govna i sa sebe skidal drek od Kinga! Pa sam si rekel: Ak me voli bude! Pa sam si rekel: Tebe može volet sam idijot od žene! Pa sam si rekle: – Ma ko je idijot?! Pa sam si rekel: Ti si idijot! A na kraju sam se sa menom skoro i potukel.

– Kad sam Seku video na televiziji, setio sam se da je Almir ili Amir Leopard rekao da može lepo da se zaradi u trgovini sa retkim životinjama – kaže Dule Antilopa. – Ne znam da li su majmuni baš toliko retki, ali sam pomislio da ako jesu da je to dobra prilika da, da tako kažem, napredujem u poslu. Nakon toga ko bi više smeo da me zove čefur? A i mnogo lepo zvuči kad te neko pita da šta radiš u životu pa da mu odgovoriš da si trgovac retkim životinjama. Mnogo lepše nego da mu kažeš da si trgovac cigaretama.

– A boksač? – upita ga Peđo Fišer.

Dule Antilopa se zbuni. Nije siguran može li ovaj mršavi sivi policajac čitati nečije misli ili samo pogađati tuđe snove. Jer prava istina jest da nikad nije sanjao ni o tome da bude švercer cigaretama ni o tome da postane kradljivac životinja. Otkako je kao dvanaestogodišnji dječak prvi put zavirio u skladište iza dućana „Drina“ koje je Stevo Šteka Petrovič proglasio boksačkim klubom imao je samo jedan san. Da jednog dana postane profesionalni boksač. No sad samo odmahne rukom.

– Ma to ja samo onako, amaterski – kaže. Iako po licu tog policajca vidi da ovaj zna da laže.

Peđo Fišer je saznao točno ono što ga je zanimalo pa dalje ne inzistira. A zanimalo ga je je li Dule Antilopa zao. I sad se uvjerio da nije. I sad zna da ima posla s četvoricom momaka od kojih zapravo nijedan nije to što naizgled je. Dvojica sitnih provalnika, jedan švercer cigaretama na malo, jedan kradljivac plastičnih boca. Svaki od njih s prevelikim snovima o tome što bi htjeli biti. Ili s pogrešnim snovima.

– Jes malopre reko Almir il si reko Amir? – ubaci se Budak. Pa se okrene prema Peđi Fišeru. – De ti prkontrolraj jel se ovo snima.

Peđo Fišer na trenutak zažmiri. Zatim pritisne jedan gumb na snimaču. Pa još jedan. Pa glasnoću postavi na maksimum. Kad pritisne sljedeći gumb sobom za informativne razgovore prolomi se gromoglasno „De ti prkontrolraj jel se ovo snima“.

– Aaaaaaa! – vrisnuo je Budak.

Peđo Fišer ponovno pritisne jedan gumb i kaže: – Snima se.

Dule Antilopa prvi put u dva dana dozvoli samom sebi da se nasmiješi.

Pa kaže Budaku: – Ne morem vam natančno povedati… Hteo sam da kažem da ne mogu tačno da vam kažem da li se Leopard zove Almir ili se zove Amir, pošto dasa ume mnogo brzo da priča pa nikad ne stigneš da čuješ da li ima ili nema l u imenu.

Ono što im ne kaže je da mu je Almir ili Amir zeznuo nadimak. Naime, kad je Dušanu Duletu Karadžordževiču došlo vrijeme za izabrati profesionalno ime (jer tako to ide u tom poslu, pa nećeš se valjda svima predstavljati svojim pravim imenom i prezimenom poput onog idiota Bonda Jamesa Bonda) većina je nadimaka već bila zauzeta. Pa su tako u Naselju već postojali opaki likovi s opakim nadimcima koji su ih itekako dobro opisivali. Kao što su bili Mićo Vepar, i Zvone Sječivo, i Miki Zver, i Alija Kobra, i Ico Helikopter, i Marijan Klokan, i Stevo Slepo Crevo, i Đuro Utroba, i Božo Ralje. I nešto manje opaki likovi, ali također s nadimcima koji su ih opisivali: Joža Pola Mozga (golemog tijela i sasvim sićušne pameti), Adam Februar (jer mu je jedna noga bila kraća), Milica Kokoš (jer je non-stop svima nešto kvocala), Miljenko Sarma (jer je smrdio na ukiseljeno zelje) i tako dalje, i tako dalje.

A da bi te u tom poslu ljudi ozbiljno shvaćali nadimak je morao zvučati ozbiljno pa se Dušan prozvao Dule Leopard. Pa je iznad srca tetovirao leoparda s iskešenim očnjacima. A onda se iz zatvora vratio taj Almir ili Amir Leopard. Pa se ispostavilo da je poprilično velika faca. Pa Duletu nije preostalo ništa drugo no izabrati novi nadimak. Problem je bila tetovaža. Pa je leopard dobio rogove. A antilopa naslijedila očnjake.

Peđo Fišer je dugo policajac. Ispitivao je gomilu osumnjičenika. Zato zna da oni ne moraju ništa reći, a da se na njima vidi da su krivi. To se zove govor tijela. Dovoljan mu je jedan pogled na Juliju Furlan da zna da ona to nije.

I Slavko Budak je dugo policajac. Također je ispitivao puno osumnjičenika. On zna da veliki šefovi vole kad je slučaj brzo riješen. Pa makar krivim proglasio i pogrešnu osobu. Osim toga i Budak zna prepoznati takozvani govor tijela. Dovoljan mu je jedan pogled da mu bude jasno koliko je Čita prestrašena. Ali ovo je priča i o grubosti i zato on izabire taktiku napada.

– Priznaj das ti glavna! Priznaj! – viče na mladu ženu koja se trese od straha. A zatim izgovara onu čuvenu rečenicu koju izgovaraju svi nasilni moćnici kad nekog žele uništiti: – Znamo mi sve otebi!

Znamo mi sve o tebi. Nije ta rečenica bez veze. Jer svi mi imamo tajne koje su samo naše. I za koje želimo da zauvijek ostane tako. Upravo nam zato ta rečenica i tjera strah u kosti.

Tako i Čita ne želi da itko, bilo tko, zna sve o njoj. Ona nikako ne želi da itko zna sve ono što joj se dogodilo dok je još bila djevojčica. Ni sama to ne želi znati. Želi vjerovati da se to što se dogodilo nije dogodilo. Ili barem da se nije dogodilo njoj. Jer tako to ponekad ide sa žrtvama.

Ovo je priča i o strahu. I zato je Čita sad toliko prestrašena da joj cvokoću zubi.

– Priznaj! – viče Budak sve glasnije i glasnije. – Priznaj! Priznaj!

Ovo je priča i o dobroti. I zato se dogodi nešto neočekivano.

Peđo Fišer ustane sa svoje stolice, priđe sasvim blizu Budaku, nagne se nad njega i kaže: – Sad je dosta.

Ne kaže to nimalo glasno. Tek toliko da ga ovaj može čuti.

Budak ne vjeruje svojim ušima.

– Prestani maltretirati jadnu djevojku – čuju njegove uši dok oči vide odlučnost u sivom licu i očima nasuprot.

Budak je barem dvostruko teži od Peđe Fišera i mogao bi ga smlaviti jednim udarcem. Osim toga pa on je načelnik, majkmu, on je šef, on je glavni, a ovaj ovdje pametnjakovć on je samo njegov pomoćnik. Ali iz nekog razloga ostaje sjediti na svojoj stolici. I kad konačno progovori nije mu jasno zašto mu je odjednom toliko teško gurati riječi kroz grlo. Ali ih svejedno progura.

– Znaš šta Fišeru, aktis ne sviđaju moje metode, a ti ljepo iziđ van. A moš i ključeve od svoje kancelarje ostavt naporti.

Peđo Fišer se nekoliko trenutaka dvoumi. Posljednjih mjeseci sve češće razmišlja o tome da da otkaz i sve ovo pošalje k vragu. Što ga sad sprječava da napravi upravo to što Budak kaže? Da lijepo izađe van i ključeve svoje kancerije ostavi na porti? I da se više nikad ne vrati? Sprječava ga ta prestrašena djevojka. Ne želi je ostaviti na milost i nemilost ovom gadu. Ne može to napraviti sve i da hoće. Jer neki su ljudi naprosto tako sazdani. Zato žurnim koracima prelazi sobu za informativne razgovore i otvara vrata. Mlada bucmasta policajka s druge strane jedva se stigne odmaknuti. Kad ugleda Peđu Fišera odahne. Jer mogao je to biti Budak. Peđo Fišer zatim pozove Elizabetu Pijuk da uđe u sobu za informativne razgovore i pokaže joj neka sjedne pokraj Julije Furlan.

Snimka informativnog razgovora može se izbrisati. U potpunosti ili neki njezin dio. Sa svjedokom koji je uz to i policajka to ide malo teže.

Kad se par trenutaka kasnije vrati na svoje mjesto s druge strane stola Peđo Fišer se okrene prema Budaku i kaže: – Sad možete nastaviti, načelniče.

Budak ga zauvijek zamrzi.

Mlada bucmasta policajka se zauvijek zaljubi u jednog od svojih šefova.