Krive su Seka i Seka | Zoran Pongrašić

ŠTO ZNAČI DA JE TRATINČICA PROCV(J)ETALA?

– A zašt niste odma ošli u Sloveniju? – zanimalo je Budaka. – Negste ostali ovde?

– Nismo ni tvibali odma otić u Sloveniju – rekao je Zmija grebući se noktima jedne ruke po koži one druge. – Pvvo smo tvibali otić u Vepubliku Bosnu i Hevcegovinu, taćnije u Vepubliku Svpsku, pa od tamo u Vepubliku Svbiju, pa od tamo u Vepubli… – Na tom je mjestu zastao i okrenuo se prema Peđi Fišeru. Jer je dotad shvatio tko je od ove dvojice drotova ipak nešto malo manje glup. Pa je upitao: – Jel Mađavska je vepublika ili nije?

– Kake to sad ima veze? – odbrusio mu je Budak. Jer je bio ljubomoran što ovaj pita njegovog pomoćnika umjesto njega. Iako ni sam nije znao odgovor.

– Pa jel vi hoćete da ispvićam toćno kako je bilo ili da ispvićam pogvešno? – rekao je Zmija.

– Republika je – javio se Peđo Fišer.

– Et sad znaš – rekao je Budak. Et sad ija znam, pomislio je.

– Onda dobvo – rekao je Zmija. Čak je na trenutak pomislio tom sivom mršavom murjaku reći hvala, ali srećom na vrijeme se predomislio. Ipak bi to bilo malo pretjerano, zar ne? Pa je nastavio. U stvari, krenuo je odpočetka: – Dakle, pvvo smo tvibali otić u Vepubliku Bosnu i Hevcegovinu, taćnije u Vepubliku Svpsku, pa od tamo u Vepubliku Svbiju, pa od tamo u Vepubliku Mađavsku…

Budak je kolutao očima i glasno ispuhivao zrak kroz nos. Nalik na bika s koride kad mu se maše crvenom krpom pred očima. Osim što bik tada vjerojatno ne koluta očima. Peđo Fišer se sve više zabavljao.

– Pa od tamo u Vepubliku Sloveniju.

– Ma zakog vraga stes tjeli vozat preko pol Evrope?! – začudio se Budak.

Zmija ga je pogledao kao da je to pitanje postavilo trogodišnje dijete.

– Pa da zavavamo tvag! – objasnio je nešto sasvim očigledno.

Ovaj murjak je stvarno ogranićen, pomislio je. Nije mi jasno šta se stalno ćudi?

– Takav smo plan vazvadili, je li? – dodao je zato. – Jev kad ideš u neku akciju, najvažnije je pvije svega napvavit dobav plan. I vazvadit ga u najsitnije detalje. – Na tom se mjestu malo zamislio. – Ali koliko god se tvudija ćini se da ti uvik nešta pvomakne. – Uzdahnuo je i tužno klaknuo gebisom pokojne tetke klak klak! – Život je stvavno nepvedvidljiv.

– Dobro i zašt ondak niste odma krenli uBosnu? – upitao je Budak.

– Mislite u Vepubliku Bosnu i Hevcegovinu, taćnije u Vepubliku Svpsku, pa onda…

– Da da da, to mislim! – uzviknuo je bik. To jest načelnik kriminalističke policije Slavko Budak.

– Nismo odma kvenuli u Vepubliku… Nismo odma kvenuli zato šta je bilo isplanivano da se pvvo Janez ćuje sa tim dvugim Janezom. Mislin pošto mi obavimo svoje u zoološkom vvtu. Da mu javi da je stvav obavljena. Odnosno da je tvavinčica pvocvetala. Pa tek onda…

– Štas reko?! – prekinuo ga je Budak.

– Vekao san da nismo odma kvenuli u Vepubliku… Vekao san da nismo odma kvenuli zato šta je bilo ispla…

–  Ma nemo jope sve ponavljat, majkmu! Štas reko ovo zadnje?! To sa cvjećem?!

– E al to nije zadnje. To je nekako onako otpvilike taman u svedini, jev ima toga i ispvid, a ima toga i iza.

Budak se opet pretvorio u bika s koride.

– Načelnika zanima što znači da je tratinčica procvjetala – oglasio se Peđo Fišer. Manje kako bi pomogao u razrješenju ovog verbalnog nesporazuma, a više kako bi što prije udovoljio i vlastitoj znatiželji.

– Ea to je šifva – rekao je Zmija. – Ka šta san već vanije veka, najpvije tveba sve dobvo isplanivat. Pa smo tako isplanivali i šifvivanu komunikaciju. Pa je tako dogovoveno da je ta mića majmunica tvatinčica. A kad je ukvademo onda ona pvocveta. A ne pvocvjeta ka šta ste vi malopvije vekli. Jev smo tu uzeli svednju vavijantu. Jev mi Dalmatinci na pvimjev kažemo pvocvita, ovi Puvgevi kažu pvocveta, a ovi Janezi svpskog podvijetla kažu isto pvocveta, pa kad smo ju ukvali ovaj je Janez tviba javit onom dvugom Jenzu ne ukvali smo miću majmunicu, nego tvatinčica je pvocvetala, vazumite?

– Aha – rekao je Budak ne baš posebno uvjerljivo dok je Peđo Fišer kimnuo glavom. – I ondak?

– I onda se taj dvugi Janez nije javja na mobitel. To nije bilo isplanivano pa smo bili pvisiljeni impvovizivat. Pa smo odlućili da se malo pvitajimo. Pa smo otišli u tajni stan u onom nebodevu. Tu je bilo još malo neplanivanih pvoblema sa jednin komšijon šta vajda pati od nesanice i šta voli zabadat svoj nos u sve i svašta, al smo ga se višili.

– Riješili ste ga se? – upitao je Peđo Fišer. Jer kad si policajac, onda riješiti nije obična riječ. Onda riješiti može značiti svašta loše.

– Ae – potvrdio je Zmija ni ne sluteći kakve se misli trenutačno vrzmaju u glavama dvojice murjaka s druge strane stola.

– Kako stegas rješli? – upitao je tada Budak.

– Ea ne znan sve detalje jev je to napvavija Ožijak. Veka mu je da smo zabovavili kupit kafu pa ako bi nam on moga posudit a mi ćemo mu sutva vvatit.

– I ondak?

– Onda je komšija veka da nije dobvo pit kafu tako kasno jev da nećemo moć zaspat. A on je to vajda zna iz osobnog iskustva jev mova bit da se pošteno nalija sa kafom kad je u to doba noći bija budan ka netopiv.

– I ondak?

– Onda mu je Ožijak veka da mi vadimo tveću smjenu, šta će veći noćnu, i da zato baš i movamo bit budni, pa je komšija veka a onda dobvo, pa su otišli unutva u njegov stan po kafu.

– I ondak?!

– Onda smo mi svi ostali napokon ušli u naš stan. Koji zapvavo i nije bija naš al to je sad sasvim dvuga pviča pa vas ne bi tija sa njome zamavat. A onda je nakon nekog vvimena doša i Ožijak pa se nacevija i pokaza nam ključ koji je dvža u vuci i veka da je stvav viješena. A to je bija ključ od stana od tog komšije.

– I ondak?!

– Onda je Bvada pita da di je kafa, a Ožiljak mu je veka daj zaćepi.

– Kojaj to adresa?!

– Ea to ne znan. Al je ista ona di nas je muvija pvošli put ćapala jev smo ka dilali dvogu, a zapvavo smo dilali tvavu koju smo ubvali na livadi i bombone „Petsto pet sa cvtom“ sa kojih je bila maknita cvta.

Glupi murjaci, pomislio je. Pa se glasno nasmijao: – Si si si si!

– A šta ti čekaš?! – dreknuo je Budak prema Peđi Fišeru. – Pronađ kojaj to adresa i zovi…

– Interventnu, specijalce, forenzičare, pse tragače i dva landrovera s tapeciranim sjedalima – ubacio se Peđo Fišer.

Majkmu, pametnjakovć se razgoropadjo, pomislio je Budak.

– Za početak će bit dovoljna jedna patrola – rekao je.

Nek se zna koje ovde šef, pomislio je zadovoljno. Pa se okrenuo natrag prema Zmiji.

– I ondak?

– Onda se dvugi Janez i dalje nije javja na mobitel pa smo sutvadan, to jest već je bio sutvadan, pa smo ujutvo kao novmalno otišli na posal.