Krive su Seka i Seka | Zoran Pongrašić

POTJERA ZA SEKOM

– Onaj kveten od Bvade je tija za tom malom majmunicom skočit kvoz ponistvu, ili šta bi vi Puvgevi kvivo vekli pvozov, i da Ožijak nije skočija da ga zgvabi…

Ostavio je rečenicu nedovršenom. Još mu je u ušima odzvanjao krik boli iz Bradinog grla. Nikad ranije nije čuo takvo nešto. Istina, znao je on što je bol. Svaki udarac koji je u životu dobio bolio je. Jer je normalno da udarci bole. Ali Zmija zbog takve boli nikad nije odustajao. Jer je imao preveliko srce za predaju. Uvijek bi ponovno ustao i stisnuo šake i navalio na tog većeg i tog jačeg protiv kojeg već otpočetka nije imao nikakve šanse. Sve dok naposlijetku više ne bi mogao ustati. Jer mu je tijelo bilo previše krhko za tako veliko srce. No najsličnije Bradinoj boli osjetio je kad je njegova mater napokon uspjela progutati više tableta no što je mogla podnijeti.

– Onda je Ožijak sazva sastanak zbog iznenadne pvomjene plana – nastavio je Zmija. – U stvavi zbog dvuge iznenadne pvomjene plana. Jev je pvva iznenadna pvomjena plana bila kad se taj dvugi Janez nija javija na mobitel kad ga je zva ovaj pvvi Janez.

– I štaj bilo natom sastanku? – upitao je Budak.

– Vazvadili smo novi plan! – nacerio se Zmija. – Klak klak klak klak!

Brada se malo primirio nakon što mu je Ožiljak, i dalje ga čvrsto držeći rukama, dozvolio da se nagne kroz prozor i uvjeri kako Seke nema dolje u snijegu ispred nebodera. Što je bilo dobro. Jer je značilo da se nije razbila. Jer je najvjerojatnije skakala s balkona na balkon sve do prizemlja. Zbog čega je Brada mogao odahnuti. Seka je bila živa i zdrava! Osim što je više nije bilo.

– Petnajst katova?! – rekao je Budak sav u čudu.

– Šestnajst – ispravio ga je Dule Antilopa. – In pol. Ker je najprej razizemlje. In potem visoko pritličje. Praktično skoraj sedemnajst.

– Majkmu! – izjavio je Budak

Novi plan je bio sasvim jednostavan, a izgledao je ovako: svi kreću u potragu za Sekom. Dule Antilopa želi ostati u stanu. Uz obrazloženje što ako se Seka predomisli pa se vrati sama od sebe.

– Ae misliš ka Lassie se vvaća kući?! – kaže Zmija veselo.

– Natančno tak! – složio se Dule Antilopa pun nade. Nije želio ni zamišljati da ga bilo tko vidi u uništenoj i zaprljanoj odjeći.

– Budalo! Nije ona Lassie! – zareži Ožiljak. – A ni ova gajba nije njena kuća pa da se nekam vraća, idijote! Ak se bu nekam vraćala onda bu se vraćala u zoološki vrt, kužiš?! Zato, Slovenac, diži dupe, briši tam i sparkiraj se pokraj majmunskog paviljona. Al tak da te niko ne vidi, kužiš?!

– A ko je, ono, taj Lesi? – pita Brada.

– Ea Lassie ti je jedan ženski škotski ovčav šta su je imali jedni sivomašni voditelji, u stvavi šta ju je ima njihov sivomašni sin jedinac, pa je nisu imali sa ćime hvanit jev su bili ka šta san veka sivomašni pa su je movali pvodat jednim bogatim judima, pa su je pvodali, ali je ta Lassie odlućila da se vvati kući kod ovog sivomašnog sina jedinca, pa je pobigla od ovih bogatih, pa se vvatila kući, pa su je onda ovi sivomašni voditelji od tog sivomašnog sina jedinca movali vvatit ovim bogatim judima, pa je opet pobigla i vvatila se kući kod sivomašnog sina jedinca, pa su je opet movali vvatit ovim bogatima, pa je opet pobigla, pa je upala u oluju i u gvmljavinsko nevvime i movala je pveplivavat neke opasne i duboke vijeke i imala je tvn u nogi i neki ju je lik vanio iz puške i uvatili su je šintevi i pvodavala je lonce i vajngle i onda je napada snig ka šta je i sad napada pa je navukla upalu đigavice, šta bi vi Puvgevi kvivo vekli pluća, i zamalo je umvla, i sve je to tvajalo valjda ijadu godina al se na kvaju ipak opet vvatila kući… A koji je sad tebi vvag?!

To zadnje Zmija je upitao Bradu. Jer su se ovome niz lice slijevale suze.

– Nije mi nikaj – rekao je Brada brišući oči rukavom jakne. – Sam sam pomislil da kaj ak bu se i Seka tak morala vračat kuči. Jer ona je, ono, još beba koja ne zna prodavat ni lonce ni rajngle, ne.

– Onda smo kvenuli u potvagu za Sekon – rekao je Zmija dvojici murjaka s druge strane stola. – Janez je oša natvag u zoološki vvt da se sakvije u gvmlje kod majmunskog pavijona i otamo vveba za slućaj da Seka bude ka Lassie. A mi ostali smo se dogovovili da se za svaki slučaj vazdvojimo pa da Ožijak i Bvada siđu po skalama a ja sa lifton pa da se opet svetnemo ispvid nebodeva i onda skupa kvenemo dalje.

– I ondak? – upitao je Budak Zmiju.

– Ea onda smo se vazdvojili!

– Pastes opet sreli ispred nebdera, da da, tomij jasno, al štaj bilo dalje?! – Budak je bio nestrpljiv poput proljeva.

– Nismo se sveli ispved nebodeva – rekao je Zmija.

– Kako niste?! – začudio se Budak.

– Ea tako šta san se ja zaglavija u liftu – rekao je Zmija. – To jest nisan se ja zaglavija nego se je lift zaglavija. Sta je taćno između dva spvata i ni da mvdne! Pvema mojoj slobodnoj pvocjeni, jev nisan bvoja, otpvilike negdi između devetog i sedmog.

– Ošreć izmeđ sedmog i devetog – ispravio ga je Budak.

Kakve sad to veze ima? zapitao se Peđo Fišer. Iz nekog je razloga na jednom od papira iz svog fascikla pokušavao nacrtati domaću svinju. U policijskoj uniformi.

– Kad se lift spušta onda se spvatovi bvoje odozgova! – ispravio je Zmija Budaka.

Ožiljak i Brada su se sjurili stepenicama. Ispred nebodera nije bilo žive duše. To jest, osim njih dvojice. To jest, od Zmije nije bilo ni traga ni glasa.

– A lift je brži neg noge – rekao je Brada dvojici murjaka s druge strane stola. – Htel sam reč da je Zmija, ono, moral stič pre mene i Ožiljka, ne. A nije. Pa ga je Ožiljak moral nazvat na mobitel.

Ožiljak: – Alo!

Zmija: – Alo!

Ožiljak: – A gde si ti?

Zmija: – Ja san zavobljen u ovi šta ide govi-doli!

Ožiljak: Kaj ide gore-dole?

Zmija: Ništa ne ide. Ni govi ni doli. Zato i jesan zavobljen.

– Taj vazgovov smo isto vodili u šifvama – objasnio je Zmija dvojici murjaka. – Za slućaj da nas pvisluškuju. Al biće da je Ožijak zabovavio šifvavnik.

– Zmija se je zaglavil u liftu, a kad se zaglaviš u liftu nikad nemreš, ono, znat kolko dugo buš tam bil zaglavljen – rekao je Brada dvojica murjaka. – A ja sam htel da što pre pronadžemo Seku pa ga ja i Ožiljak nismo hteli čekat neg smo sami krenuli u potragu.

– Kak to mislite zakaj nismo uzeli kombi?! – zarežao je Ožiljak. – Nismo ga uzeli zato kaj je to bil ukradeni kombi! Murja ga je mogla prokužit po tablicama, kužite? Istinabok mogli smo skinut tablice, al ak furaš kombi bez tablica tek si onda sumnjiv, kužite?

– Kak smo ju pratili?! – Brada se čudio zašto se debeli murjak čudi. – Pa i majmuni ostavljaju tragove u snegu pa smo ju mogli, ono, pratit po njenim tragovima, ne.

A tragovi Sekinih malih bosih stopala i, jer je to tako kad trčiš kao majmun, malih golih šaka, išli su nekako u cik-cak liniji: iza ugla nebodera, pa lijevo prema oba doma umirovljenika, prvo „Sveti Ivan i Marija“ (čiji su ga korisnici preimenovali u „Ivica i Marica“), a zatim i „Mirni kutak za posljednji trenutak“ (iliti pojednostavljeno „Kutak“), preko dječjeg igrališta, pokraj jedne od bezbrojnih gradskih fontana…

– Kam su išli tragovi tam smo išli i nas dva – rekao je Brada.

– Tragovi su ušli u dom za penziće pa smo i mi ušli u dom za penziće – rekao je Ožiljak.

– U kojem su svi bili oblečeni u majice na kojima je pisalo SVI SMO MI MAJMUNI – rekao je Brada.

– A posle i u drugi dom za penziće također – rekao je Ožiljak.

– U kojem su isto svi bili oblečeni u majice na kojima je pisalo SVI SMO MI MAJMUNI – rekao je Brada.

O čemu su postojala i svjedočenja očevidaca. Štićenika obaju domova.

Marija Maca Mačković: – I onda mi je uletel u sobu. Črni vrag. Samo malo manji.

Doroteja Dorica Dugandžić (opaska službene osobe: ili Dugančić, ili Duganđić, nejasno jer u osobnim dokumentima piše različito, a izjava je dana bez zubne proteze) : – Pljunuti moj pokojni Đuro. Šav dlakavi i šrni. Ošim što je Đuro dok je bio šiv bio došt krupniji.

Milivoj Mika Trupec: – Neko dete zamaskirano vu majmuna.

Anamarijamagdalena Horvat-Jovanović: – Pomislila sam si evo to je đavo došao po mene. Jedino što nije ponio one svoje vile. (opaska službene osobe: na upit misli li svjedokinja na trozubac, odgovorila je niječno uz napomenu da je tzv. đavo „imao sve svoje zube, a ne samo tri, to se je baš dobro vidjelo kad se nakesio.“)

Gabrijel Gabi Novak: – Kuglasta munja. Crna. Što je rijetkost. Al nisam čuo da je vani grmjelo?

Ivica Šeflja Šerfezi: – Štakor. Veliki. Dlakavi. Crni. Već sam se stoput žalio na higijenske uvjete u „Ivici i Marici“. Al osoblje veli da izmišljam. (opaska službene osobe: svjedok je nekoliko puta ponovio nepoznate riječi koje su zvučale kao ratus ratus, u razgovoru s osobljem ustanove saznalo se da svjedok i inače često izgovara nepoznate riječi).

Tereza Kesovija (opaska službene osobe: nadimak Majka Tereza): – Bio je to glasnik sudnjega dana. Baš bih htjela još malo proživjeti da i taj dan dočakam živa. Poslije ćemo ionako svi biti mrtvi. Pa na sud.

Marija Maca Mačković: – Posle su uletela još i ta dva muška. Jen isto sav dlakavi. Jen sa posečenom glavom. A još posle je doletel i jen jako mršavi kojem su non-stop ispadali zubi.

– Kad se je lift odglavija i kad san se spustija u pvizemlje, Ožijak i Bvada su već pobigli za Sekon – rekao je Zmija murjacima u sobi za informativne razgovore. – Svićon, u snigu se vide tvagovi pa san kvenija za njima. Vavno pvema domu penzioneva.

Doroteja Dorica Dugandž(č, đ)ić: – Taj žadnji, taj jedan tanki mi je užeo gebiš iz čaše. I ižvukao švoj gebiš iž švojih ušta. I štavio moj gebiš šebi u ušta. Pa je mičao moj gebiš u švojim uštima. Pa je ižvadio moj gebiš iž švojih ušta. Pa ši je štavio švoj gebiš u ušta. A moj gebiš je vratio natrag u čašu.

– Ea ti njezin mi je bija pvemalen – objasnio je Zmija dvojici murjaka s druge strane stola. – Nisan sa njime moga vadit ovi tvik od moje pokojne tetke, klak klak klak klak!

Doroteja Dorica Dugandž(č, đ)ić: – A jedan od one dvojice što šu mi ušli u šobu prije tog tankog ša gebišom je bio pljunuti moj pokojni Đuro!

Đuro Dugandžić (opaska službene osobe: Budući da je svjedok bračni drug Doroteje Dugandžić, te ne koristi zubnu protezu, zaključujem da se i Doroteja Dugandžić preziva Dugandžić, dakle sa DŽ!): – Pa zar ne vidite da nisam pokojni?!… Kakav sad majmun?! Nisam ja vidio nikakvog majmuna!

– Pa onda vavno pvema dvugom domu penzioneva – rekao je Zmija u sobi za informativne razgovore.

Jelisaveta Severović (opaska službene osobe: nadimak Svekrva, ima jedno stakleno oko): – Skore sam vmerla od smeha kad mi je pokazival trik od nekakove tetke pak mu je proteza zletela z ustih na parketlina! Tulike sem se smejala da sem se vkočila pa su me morali metnut na dasku.

– Ea onda sam nazva Bvadu na mobitel.

Zmija: – Alo!

Brada: – Ko je… uh… to?!

Zmija: – Pa piše ti na ekvanu, idijote!

Brada: – Zmija… uh… ti si?!

Zmija: – Ma bvavo, kako si samo pogodija?

Brada: – Nisam… uh… pogodil neg mi ono… uh… piše na ekranu. Gde… …uh… si ti?!

Zmija: – U čekaonici za gvoblje.

– Ea ta šifva nije bila u dogovovenom šifvavniku – rekao je Zmija dvojici murjaka. – Jev u planu nisu bili ukalkulivani penzionevi, ali nisan smija veći da san u domu za penzioneve za slućaj da nas muvija, to jest vi pvisluškujete, pa san tamo na licu mista smislija tu šifvu. Jev šta dvugo i je dom za penzioneve nego čekaonica za gvoblje, si si si si!

Zmija: – A di ste vas dva?

Brada: – Mi smo… uh… kod ono… uh… vodoskoka.

Zmija: – Di?!

Brada: – Veli Ožiljak… uh… da se ne veli… uh… vodoskok neg… uh… da se veli fontana. Pa smo… uh… onda kod… uh… fontane. Al više… uh… nismo zato… uh… kaj trčimo.

– E al kod te fontane više nisan moga vaspoznat tvagove jer su cili snig okolo vazgazili oni judi u navančastin lancunima, ili šta bi vi Puvgevi kvivo vekli u navanačastin plahtama, i u majama na kojima je pisalo SVI SMO MI MAJMUNI, šta cupkaju i devu se Mave Kvišna Mave Kvišna! Pa san ih mova pitat da jel su vidili Ožijka i Bvadu. To jest, nisan ih moga pitat da jel su vidili Ožijka i Bvadu, jev oni ne znaju ko su Ožijak i Bvada, nego san im mova opisat da je jedan sa bvadom a da je dvugi sa ožijkon, pa su onda ubvali o kome je vič pa su mi vekli na koju su stvanu Ožijak i Bvada otišli. U stvavi to mi nisu vekli jev nisu mogli govovit jev su se movali non-stop devat Mave Kvišna Mave Kvišna!, nego su mi pokazali sa vukama.

– Onda smo opet vidli Sekine tragove u snegu – rekao je Brada u sobi za informativne razgovore. – Male tragove. Jer Seka ima male noge. Jer je, ono, još beba. I sigurno joj je bilo hladno. Jer nije imala ni čarape ni cipele. Samo pelenu. – Brada je protrljao oči. – I onda smo skrenuli iza jednog vugla i tragova odjedamput više nije bilo. Nestali su. Sam tak. Ono. Ne.

– Brada je već na škrge disal jer nema kondicije, kužite? – rekao je Ožiljak.

Nije rekao kako se ozbiljno zabrinuo za Bradino zdravlje. Jer se nije radilo ni o kakvoj kondiciji. Radilo se o tome da Brada ima astmu. I pumpicu za usta koje se sramio pa je nije koristio. Osim kad je bio siguran da ga nitko ne gleda. Ožiljak se toliko ozbiljno zabrinuo da je htio predložiti da odustanu od potjere. Brada mu je bio daleko važniji od te male majmunice. Točnije, daleko važniji od novca koji im je obećao onaj drugi Slovenac, trgovac rijetkim egzotičnim životinjama. Ono što ga je boljelo bilo je to što je, čini se, Bradi na prvom mjestu u životu sad bila Seka.

– A umesto Sekinih tragova naleteli smo na one klince – rekao je Brada. – Na one dve kaj zgledaju ko jedna te ista i na onog kaj ga nisam odma prepoznal. Jer je sad imal dečja kolica a prošli put ih nije imal.

– Rekel sam Bradi da nek si navuče fantomku – rekao je Ožiljak. – A ja sam navukal svoju.

U tom trenutku Ožiljku je stigla Duletova poruka na mobitel „Čakam da se Lassie vrne domov“.