Krive su Seka i Seka | Zoran Pongrašić

S GRADONAČELNIKOM U ZAHODU

– Ajme koja lipa makina! – uzvikuje Zmija svakih par sekundi.

Sa suvozačkog ga mjesta ovaj put nitko ne ušutkuje. Jer na suvozačkom mjestu ne sjedi Ožiljak nego Dule Antilopa. Jer Ožiljak sjedi otraga skupa s Bradom. Svaki od njih s jednom Sekom u krilu. Brada s dlakavom cijelom crnom, Ožiljak s bijelom s crnim licem. I još ga ta mala sad čvrsto drži svojom rukom za palac. Kao što ga je jednom davno držala sestra kad bi gurnuo ruku u njezin kinderbet. Osjeća kako mu se palac žari, ali ne želi ga više nikad izvući. I dok Ožiljak daje sve od sebe da ne razmišlja što se to odjednom s njim zbiva, Brada daje sve od sebe da ne kaže koliko mu je drago. Jer se boji, ako kaže samo jednu riječ, ove će čarolije nestati, rasprsnut će se kao mjehur od sapunice. I zato brbljavi Brada šuti.

– A kaj da vam velim – rekao je kasnije dvojici murjaka. – Bili smo ko dva tate sa svojim kčerkama. Tam otraga na zadnjem zicu. – Onda mu sine što je upravo izgovorio pa se požuri ispraviti. – Htel sam reč, ne baš ko dva tate sa kčerkama, jer je jedna kčerka bila, ono, majmun, ne, kčerka od Mirjane koja je isto majmun, ne, tak da je samo Ožiljak mogel bit ko tata, a ja sam mogel bit ko naprimer stric… Ili tak nekaj, ne.

– A klima-uveđaj vadi ka zmaj! – uzvikuje Zmija. – Ne vozimo se ni pet minuta, šofevšajba već skvoz odmvznuta, kabina topla ka da smo u pekavnici, a ono šta je Janez izuva postole i skida bićve, ili šta bi vi Puvgevi kvivo vekli ćavape, to se više ni ne osića!

– Kaj si s tem mislil povedati? – pita Dule Antilopa. Iz grla mu navire bijes. Jer njegov plan nije uspio. A to što je prokleti Amir ili Almir Leopard opet završio u zatvoru ne opravdava stvar. Nije li mu Šteka govorio kako uvijek moraš imati rezervnu varijantu za slučaj da u boksačkom meču nešto krivo krene? – Hteo sam da kažem, šta si sa time hteo da kažeš?

Dule Antilopa je ljut na samoga sebe. Ali ne možeš se iskaliti na sebi. Treba ti protivnik.

– Tija san veći da kad si ono izuva postole i skida bićve da se je to popvilićno osićalo, eto to san tija veći. A ako imaš kakav pvigovov ti ga lipo zapanti pa kad pavkivamo možemo to vazvišit ka muškavac sa muškavcon – odbrusi mu Zmija. Jer je to u njegovoj nemirnoj prirodi.

Pa se neko vrijeme svi voze u tišini. Dok im misli vrište.

– A jel baš movamo vvatit i ovi kombi? – pita Zmija nikog određenog i sve zajedno. – Tija san veći, vvatit ćemo im Seku i još će jednu Seku dobit gvatis, ka ono kad je u nekoj tvgovini akcija dva u jedan, a ovi kombi bi baš mogli i zadvžat.

Nitko mu ne odgovori.

– Iman ja jednog pviku, šta zna jednoga lika, šta poznaje jednog dvugog lika čiji pvika ima autolimavsku vadionu. Istina, tu limaviju vadi na cvno al šta ima veze. Najvažnije je da je dobav majstov, je li tako? Ćini mi se da mi je taj moj pvika veka da se ćovik zove Mavijan, ne zna mu pvezime al zna da ga pvijatelji zovu Limeni. A kad ne vadi limaviju na cvno onda piva u nekom vokalnom instvumentalnom sastavu. Veka mi je moj pvika i kako se taj sastav zove, al nisan siguvan jel veka Metalni čelik ili je veka Metalno željezo, nešta takvo metalno. Ea šta san tija veći?

A kako nitko od ostalih ne zna što je Zmija htio reći, tako mu nitko ni ne može odgovoriti na pitanje.

– E da, tija san veći moga bi ja ovi kombi odvest do tog mog pvike pa neka on pita tog jednog lika šta poznaje ovog dvugog lika da taj dvugi pita tog Limenog Mavijana da ga pvelakiva. Mislin, kombi. Na pvimjev u cvveno. A, šta kažete na ovu ideju?!

A kad ne kaže nitko ništa, javi se opet Zmija: – Alo, šta ste svi zamućali? Oli van se svušija cili svit? Oli su van sve bavke potonile? Oli van je maca pvogutala jezik? Oli ste u međuvvemenu izumvli?

Dule Antilopa se pita što mu je sve ovo trebalo. Pita se to na oba svoja jezika.

Ožiljak svoju mlađu sestru nije vidio nijednom još otkako su mama i ona otišle. Pa se pita bi li ona još uvijek mogla svim svojim prstima obuhvatiti njegov palac.

Brada pomišlja na Čitu i pita se što bi ona sad pomislila da ga vidi ovako sa Sekom u krilu.

– A vidi opet onih Mave Kvišni! – usklikne Zmija.  – Pa jel se ti nikad ne umove? Da mi je znat na ćemu su! Mnogo su mi smišni u tim navanvačastin lancunima! A mova se pviznat da im te maje baš dobvo stoje. Otpvilike i tancaju ka majmuni. Si si si si! A saće se opet vazbižat ka zećevi! – usklikne, doda gas pa okrene volan prema rasplesanoj grupi ljudi u narančastim haljinama. Preko kojih su navukli majice kratkih rukava s natpisom SVI SMO MI MAJMUNI.

– Ma nisan pogodija ni jednoga od njih, pokojne mi mateve ako jesan! – kaže Zmija dvojici pandura s druge strane stola. – Taj koji je slomija nogu slomija ju je sam od sebe jev je tvća napvid a gleda otvaga pa je naletija na fontanu. Ka šta je moja pokojna tetka znala veći uvik tviba hodat za noson, klak klak klak klak!

– A i doć do tog Gvadonaćelnika to su van muke Isusove – rekao je Zmija. – Pvvo nas jedan kveten iz osiguvanja nije tija pustit na ulazu u poglavavstvo. Taj je bija totalno neinfovmivan, nije ćuja ni za otmicu iz zoološkog vvta ni za novćanu nagvadu od Gvadonaćelnika. Onda je doša jedan dvugi iz osiguvanja pa je veka onom pvvom da je kveten pa su nas odveli do Gvadonaćlnikovog uveda. Tamo nam je neka ženska vekla da je Gvadonaćelnik zauzet na domjenku, a jedna dvuga ženska šta je sidila odma pokvaj ove pvve ju je odmah ispvavila i vekla da Gvadonaćelnik nije na domjenku nego je na izvanvednoj sjednici najužeg dijela gvadskog vukovodstva. Pa su nas onda ta dva iz osiguvanja i te dvi ženske iz Gvadonaćlnikovog uveda odveli do lifta di smo se svi skupa movali dogovovit ko će ići sa lifton a ko će po skalama, ili šta bi vi Puvgevi kvivo vekli stubama, jev nas je bilo pveviše. Pa je nakon pvegovova odlućeno da će Ožijak i Bvada sa dvi Seke i sa te dvi ženske ići sa lifton, a Slovenac s ton dvojicon iz osiguvanja i sa kolicima po skalama.

– Na srečo je bilo samo eno nadstropje – rekao je Dule Antilopa dvojici policajaca s druge strane stola. – Hteo sam da kažem da je trebalo da se penjemo samo jedan sprat. A kolica su morala da nose ta dvojica iz osiguranja.

– Ma nema tog lifta u kojem nema mista za mene, klak klak!

– I ondak? – upitao je Budak.

– Onda smo se svi skupa našli ispvid jednih dvokvilnih vvata kvoz koja si moga ćuti kako se neko unutva smije na sav glas a neko dvugi piva a da veze sa sluhon nema. A ispvid tih dvokvilnih vvata su stajala neka dvuga dvojica iz osiguvanja koji nas nisu tili pustit unutva jev su vekli da je to zatvoveni domjenak. Pa je ona ženska iz Gvadonaćelnikovog uveda vekla onoj dvugoj ženskoj iz Gvadonaćelnikovog uveda jel vidiš da je ipak domjenak. A ona dvuga ženska iz Gvadonaćelnikovog uveda je vekla da nije domjenak nego izvanvedna sjednica pa je namignila. A jedan od ta dvuga dva iz osiguvanja je vekao navavno da je sjednica pa je i on namignio.

– Ma zašbi neko pjevo na nekakoj sjednici? – upitao se Budak naglas.

– To se i ja pitam – rekao je Peđo Fišer ozbiljnim glasom, a neozbiljna izraza lica.

– De nastav ti dalje – rekao je Budak Zmiji.

Pa je Zmija nastavio.

– Ta dva dvuga iz osiguvanja nas nisu tili pustit na sjednicu, a kad im je ta dvuga ženska iz Gvadonaćelnikova uveda vekla neka pozovu Gvadonaćelnika da izađe sa sjednice jev se vadi o žuvnoj stvavi, ovi nisu ni to tili napvavit. I da Gvadonaćlnik nije mova na zahod ko zna jel bi se ikad susveli sa njim. Svićom on je kvenija na zahod, a zato šta je Gvadonaćelnik odmah su još neki kvenili na zahod skupa sa njin. Ajme, judi moji, ne bi van ja bija gvadonaćlnik ni za sve šoldi, ili šta bi vi Puvgevi kvivo vekli novce, na svitu, ako ne možeš sam ići ni na pišanje!

– I ondak? – upitao je Budak.

– Ea onda smo svi lipo kvenili pvema zahodu koji je bija skvoz na dvugoj stvani hodnika. Ka svadbena povovka. Na ćelu povovke Gvadonaćelnik skupa sa tima iz najužeg dijela gvadskog vukovodstva, njih otpvilike deset, jedan ili dva su malo ko tetuvali, jedan je nešta mvmlja sebi u bvadu, neka dva su se zagvlili i nešta ka pokušavali pivat al mi se ćini svaki od njih neku dvugu pismu, jedan je pokušava uguvat košuju u gaće al je nonstop pvomašiva, pa iza njih oni dvuga dva iz osiguvanja, pa te dvi ženske iz uveda Gvadonaćelnika, pa Ožijak i Bvada svaki sa svojon Sekon u vukama, pa ja i Janez, i na začelju povovke su oni pvva dva iz osiguvanja guvali kolica.

– De skrat malo – prekinuo ga je Budak.

Zmija je ušutio. Pa je neko vrijeme zurio u Budaka kao što zurimo kad nam se netko učini poznatim, ali se ne možemo sjetiti otkud. Zatim se sjetio.

– Sad ste mi pokvavili tok svisti! – prosiktao je.

A dok se Budak pitao misli li Zmija pod svist na svjest i, ako je tako, de ondak ta svjest teče, Zmija je nastavio.

– Onda se ta dvuga ženska iz uveda Gvadonaćelnika pvobila na ćelo povovke skvoz do Gvadonaćelnika pa mu poćela nešta ka pvićat i mavat sa svojin vukama na sve stvane i pokazivat na nas koji smo hodali iza i to je potvajalo toliko dugo da kad je zavvšila svi smo se skupa našli u zahodu. Onda su se ovi koji su movali obavit nuždu povedali ispved pisoava, a mi koji nismo movali obavit nuždu smo ih pvićekali da obave. A dok smo ćekali ta dvuga ženska iz Gvadonaćelnikovog uveda je pokazala onoj pvvoj dvojici iz osiguvanja da doguvaju kolica nasved zahoda, a Ožijku i Bvadi je pokazala da stave svaki svoju Seku u njih. Ako mene pitate, ta je ženska pvava ovganizatovica!

– Rekla je Bradi i meni da spustimo Seke u njihova kolica pa smo tak i napravili – rekao je Ožiljak dvojici murjaka s druge strane stola. Nije im rekao da se u tom trenutku osjećao baš kao i onda kad mu je mama istrgnula sestru iz zagrljaja da bi joj navukla jaknu. Sestra je cijelo vrijeme jecala, a on je gutao suze sve dok obje nisu izašle iz stana. Tad je otrčao u kupaonicu, zaključao vrata i udarao u pločice najjače što je mogao. Jer mu je bilo lakše podnijeti bol u šakama nego onaj u grudima.

– Njih dve su se tam u kolicima celo vreme držale za svoje male ruke – rekao je Brada. Nije rekao da ga je mala majmunica drugom rukom čvrsto držala za kažiprst. Ni da mu je srce puklo kad ga je na silu izvukao.

– Tisti gradonačelnik in njegovi so bili vsi pijani – rekao je Dule Antilopa. – Hteo sam da kažem da su bili pod gasom.

Nakon što su izvršitelji nužde obavili svoje, i nakon što su s više ili manje uspjeha zakopčali hlače, izgleda kako su napokon shvatili o čemu im ta takozvana druga ženska iz Gradonačelnikovog ureda priča.

O Gradonačelniku našeg grada možete reći što god želite, ali jedna mu se stvar mora priznati. A ta je da se u svakoj situaciji znao snaći kao riba u vodi. Kao dvogrba deva u pustinji. Kao žlica u tanjuru juhe. Kao… Pa je tako bilo i sad. Ako je i bio pod tim nekakvim gasom (koji neki ljudi nazivaju plinom, što dolazi od engleske riječi gasoline koja znači benzin, kao i od srpske riječi gas koja znači plin, a zapravo se u oba slučaja misli na plinovitu smjesu koja pokreće motore s unutrašnjim izgaranjem), onda je dao gas do daske. To jest, pritežući čvor na kravati i popravljajući remen na hlačama, svojim je suradnicima izdao nekoliko kratkih i preciznih zapovijedi, a zatim glasno rekao: – Pa nećemo se valjda slikati u zahodu. To treba obaviti kako dragi Bog zapovijeda. Hajde – pljesnuo je rukama. – Idemo delati!

Par minuta kasnije svi su se našli u Gradonačelnikovom uredu.

A osim što se u svakoj situaciji znao snaći kao riba u vodi, dvogrba deva u pustinji i žlica u tanjuru juhe, Gradonačelnik je bio od one vrste ljudi koji ne samo da paze kako će sami izgledati u javnosti, nego kako će u javnosti izgledati i ljudi oko njih. Čak i kad se poneki domjenak otme kontroli. Zato, kad primijeti poderano odijelo i patrljak koji neuspješno glumi kravatu oko vrata Duleta Antilope, odmah zatraži jednog od suradnika neka odveže svoju kravatu i doda je Duletu. Od drugog iz svoje svite zatraži sako. Tek tad dozvoli kamermanima da počnu snimati, fotografima da počnu fotografirati, a novinarima počne odgovarati prije nego ovi uopće uspiju postaviti pitanja. Jer Gradonačelnik je car. A carevi rade što god žele.

No, baš kao u „Carevu novom ruhu“, nitko od svih koji su se sve to vrijeme motali oko Gradonačelnika, nije se odvažio reći kako se u dječjim kolicima umjesto jedne Seke nalaze dvije. Istina, vidio je to i sam Gradonačelnik. Pa je pomislio kako je možda ipak malo previše puta kucnuo rubom svoje čaše o nečiju drugu čašu. Onda je pogledao ove oko sebe, pa nije vidio duplo, pa je opet pogledao u kolica i vidio duplo. Onda je samo odmahnuo rukom.

– Onda smo se svi lepo slikali – rekao je Brada. – Tak da sam ja, ono, opet bil na naslovnoj stranici od novina, ne. Ožiljak se ne vidi baš najbolje jer se je celo vreme skrival otraga iza mene. Zatko kaj se on nikad nije volel slikat. Ne kužim kak se nikad nije setil da sam treba okrenut svoju glavu na onu stranu gde nema nikakvog ožiljka?

– Na kvaju je neko donija golemi ćek na kojen je pisalo sto ijada kuna. U bvojkama. Bija je ovoliki – Zmija je ispružio ruke, svaku na jednu stranu (poza koja se u gimnastici naziva odručenje). – Tako da je jedan kvaj pvidvžava Bvada sa jedne stvane, dvugi kvaj san pvidvžava ja sa dvuge stvane, a unutva su stajali Ožijak, Gvadonaćelnik i Dule Antilopa. Oni nisu movali ništa pvidvžavat.

– Posle smo ipak dobili sve u kešu – rekao je Ožiljak.

– Nemreš verovat da sto soma kuna stane, ono, u ovak tanki žbunt! – rekao je Brada.

U jednoj drugoj državi, u jednom drugom gradu, u naselju koje njegovi stanovnici naprosto zovu Naselje, Mustafa Mojca Mehmedovič, vlasnik pekarnice „Triglav“, i Stevo Šteka Petrovič, vlasnik dućana mješovite robe „Drina“ i nelicenciranog boksačkog kluba istog imena, gledaju vijesti na prastarom crno-bijelom televizoru. Obojica šute. Kad vijesti završe, prvo jedan a zatim i drugi izađu kroz stražnja vrata van. Obojica pripale cigarete pa otpuhuju dimove u hladni zimski slovenski zrak. I Mojci i Šteki grudi se nadimaju od ponosa, ali nijedan od njih dvojice ne zna kako bi to rekao onom drugom. Tek kad dopuše i odbace čikove u snijeg, Šteka onako kao usput kaže: – Ko bi reko da će Duleta da primi neki gradonačelnik.

A Mojca palcem i kažiprstom skine nepostojeću mrvu duhana s jezika pa onako kao usput kaže: – Hja, možda još i bude nešta od njega.

– Tisti denar od nagrade so dali meni v hrambo – kaže Dule Antilopa dvojici policajaca s druge strane stola. – Hteo sam da kažem da možda nisu trebali meni da daju te pare na čuvanje.

– Šta oćeš satim da kažeš? – pita ga Budak.

– Še ne vem – promrmlja Dule Antilopa.