Tko je ubio Djeda Mraza? | Magda Kraus

20. Intermeco br. 4 ili snijeg je snijeg a krv je krv, lavor kao škropionica, ključ koji je cijelo vrijeme tu a da se to uopće ne zna, te dudek umjesto idiota

– Mislim da ću se ispovraćati – priopćila je Stela dvojici policijskih službenika, držeći se rukama za trbuh.

– Nismo trebali ostati do kraja – promrmljao je inspektor Stolnik više za sebe.

– Je, ali onda ne bisme videli celu paradu, ne?! – zaroktao je policijski narednik, zadovoljno se češkajući između nogu, pazeći da to ne učini krivom rukom, to jest onom na čijem se kažiprstu još uvijek nalazio prstenasti ostatak šalice za kavu.

Stajali su na glavnom (i jedinom) seoskom trgu, baš nekako u sredini trokuta između crkve, škole i Eura, dok se iznad njihovih glava sve brže spuštala noć pomiješana sa sitnim pahuljama snijega, a gore na banderi lampa bi već odavno svijetlila, samo da nije bila razbijena.

– Ste videli kako ga je lepe priklal, ha?! Zabil mu je onega švapskega bajuneta ravne vu serce zum!, tak da se je same stepel i pervernul na leđa! Ti bokca, jadni Coce ni stigel ni zaroktati kak treba, a več je bil pokojni! – nastavio je okruglasti dudek s nesmanjenim entuzijazmom, ne prekidajući češkanje. – Bok i bokme je moj imenjak Štijef pravi meštar za klajne, kaj nije?! A kad ga pogledaš onak sitnega i sa onom smešnom kapicom na glavi i sa onim klempavim vuhima i sa onih njegovih peeset kil skup sa krevetom, nigdar ne bi rekel da bi mogel to tak dobre napraviti, kaj ne?!

“Mislim da ću se ispovraćati”, pomislila je Stela.

“Nismo trebali ostati do kraja”, pomislio je Stolnik.

– A ste videli kulike je kervi iz Coceta scurelo vun, ha?! Celi je sneg od nje bil črleni! Ha, i onda se je velečasni pobunil da bi i tu kerv trebale izvagati, pak su se on i Štijef opet posvadili, jer je ovi štel da sav onaj sneg pobere z lopatom i da ga otopi na peči i onda zvaže na vagi, a moj imenjak je rekel da more ali ne celi sneg neg same tri lopate, jer sneg je sneg a kerv je kerv! Al je usperkos otoplenome snegu Coce na kraju imal dve kile manje od velečasnega, pak je Štijef dobil okladu!

– A u što su se uopće kladili? – upitao je viši i samostalni, ne zato što ga je stvarno zanimalo, već više zato da ne misli na svoj uzburkani želudac. Naime, i njemu je bilo zlo, možda i više nego Steli, ali mu, naravno, nije bilo ni na kraj pameti da to tako javno obznani.

– Kladili su se vu škrapilnicu!

– U škrapilnicu? – upitao je Stolnik, sada iskreno znatiželjan. – Mislite škropionicu?!

– Je, vu to.

– Onu škropionicu na ulazu u crkvu?!

– Je, a neg na koju drugu kad druge ni ni?!

– I što sad?

– Je, niš! Štijef je več poslal dečke da ju odšarafe tam iz cirkve i prišarafe njemu u Euro, ne?! Rekel je da bu je metnul isto tak odma pokraj vratiju, ko kaj je i vu cirkvi stajala, i jedino još ni odlučil jel bu vu nju nalijal gemišta ili pive.

– A velečasni?

– Je, njemu je svejedne, on si ne pije ni gemišta ni pive, neg si pije same Badelovoga vinjaka, ne?!

– Nisam mislio to, nego kako će crkva bez škropionice?

– A ko veli da bu bila brez? Za pervo vreme Štijef bu velečasnome posudil onega žutega plastičnega lavora, čim ga isprazni od Cocinih čreva!

– Mislim da ću se stvarno ispovraćati! – zacvilila je Stela, naslonivši glavu na banderu.

– Trebali smo otići ranije – rekao je inspektor Stolnik, gutajući slinu.

– Kad bih se barem mogla negdje umiti – rekla je Stela. – A i piški mi se.

– I meni – promrmljao je viši i samostalni.

A okruglasti dudek je zaroktao: – Se to kaj velite moremo obaviti odma tuj prek puta! – Pa je rukom pokazao prema Osnovnoj školi Matije Gupca (kojoj su, kao što vam je već poznato, nekoliko puta mijenjali ime, a samo jednom obnavljali fasadu).

– Pa sad, ako bi učitelj bio tako dobar pa nas pusti unutra… – rekao je inspektor Stolnik između dva gutljaja.

– Je, vučitel nas nemre pustiti nutra – rekao je Štijef, a Stela i Stolnik su ga začuđeno pogledali. – Jer ga ni tuj – pojasnio je, ali ga je zagrebačka ekipa i dalje fiksirala. – Vučitel je otišel na jenega seminara, ne? – dodao je i pomislio “Ovi dva blejeju kaj da su sa Marsa opali. Ili kaj da ne razmeju hrvaškega jezika.” A zatim je izbacio i zadnjeg asa iz rukava: – Vu Opatiju, ne?

– Pa kako ćemo onda ući u školu? – zarežao je Stolnik iziritirano. – Nećemo valjda provaljivati?

– Je, ne bume provalivali, niš na silu, ne? – nacerio se Štijef. – Ja imam kluča od škole, pak bumo ušli kak treba, ne?

– Vi imate ključ od škole? – upitao je Stolnik sumnjičavo.

– Je, imam – odgovorio je dudek jednostavno. – Rezervni, ne? Ostavil mi ga je vučitel prije neg je otišel na tega seminara vu Opatiju. Za saki slučaj, ne? Me razmete?

– A, ovaj, gdje vam je taj ključ? – zanimalo je Stolnika. – U vašoj policijskoj postaji?

– Je, nije. A kaj bi tam delal?! – zaroktao je Štijef veselo, pa si je zabio ruku u džep na hlačama, neko vrijeme tamo prekapao, a onda je izvukao natrag i rastvorio šaku. Na bucmastom dlanu srebrio se ključ s okruglim privjeskom na kojem je pisalo VESLAČKI KLUB Sv. KRVI ISUSOVE. – Evo ga, tuj! – uzviknuo je okruglasti policajac, pa dodao: – Deržim ga vu žepe, na sigurnome, ne?!

– Isuse! – uzviknula je Stela.

– Je, ni to tak strašne – nacerio se domaći policajac.

A inspektor Stolnik je progutao pljuvačku i s naporom se savlađujući zasiktao: – Štijef, da li vi to želite reći da cijelo ovo vrijeme, dok se svi skupa smrzavamo tu po Donjem Malom i dok se kao sardine guramo u službenom Golfu i…

– I dok nam se povraća! – ubacila je Stela.

– I dok nam se povraća – ponovio je Stolnik. – I…

– I dok su nam štikle pune snijega! – ponovo se ubacila Stela.

– I dok su nam štikle pune snijega – prihvatio je viši i samostalni.

– I dok nam se užasno piški, a nemamo gdje!

– I dok nam se užasno piš… Vi, Štijef, sve to vrijeme imate taj ključ kod sebe?

– Je, tak je! – zaroktao je okruglasti policajac i dometnuo: – Vu žepu!

– Štijef! – zaurlao je tada viši i samostalni. – Znate li što ste vi, Štijef?!

A policijskom je naredniku na pamet palo nekoliko odgovora, no sve ih je uredno zadržao za sebe, jer je nekako naslućivao da ni jedan neće biti po njegovoj želji.

– Vi ste!… Vi ste!… – urlao je Stolnik, tražeći pravu riječ.

“Idiot!” pomislila je Stela bez puno razmišljanja.

“Ja sam idiot”, pomislio je i Štijef.

– Vi ste!… Vi ste dudek! – izrekao je Stolnik na kraju. – Jedan najobičniji dudek! Eto što ste!

“Trebao mu je reći idiot”, pomislila je Stela razočarano.

“A ja sem bil ziher da bu mi rekel da sem idijot”, pomislio je Štijef zadovoljno.