Tko je ubio Djeda Mraza? | Magda Kraus

5. Kako to rade pravi policajci i što je to to, kojom brzinom treba pisati ako ti hitno zatreba pištolj (i municija za njega, a i futrola), te Hot Dog ili Dva muškarca i jedna žena

Jingle bells, jingle bells, jingle all the way!

– Molim vas – rekao je viši i samostalni inspektor Srećko Stolnik – ponovite mi to još jednom, gospođice… Kako ste ono rekli da vam je ime?

– Stela. Stela Sviličić – rekla je Stela i pomislila “Hej, zar to nije fora, i on i ja smo na duplo S?! Stela Sviličić, Srećko Stolnik! Es es, es es, ko oni vojnici iz Drugog svjetskog rata. Baš zgodno!”

– Dakle, gospođice Sviličić…

– Stela.

– Gospođice Stela…

“Isuse, kak je ovaj formalan!” pomislila je Stela i rekla: – Samo Stela.

– Znači, gospođica Samostela?

“Hm, ovo je sad valjda vic, ne?” pomislila je Stela, pa se nacerila. “A možda i nije”, pa se uozbiljila. “Mislim da se ipak zeza”, pa se nacerila. “Osim ak nema smisla za humor”, pa se uozbiljila.

Inspektor Stolnik je sa zanimanjem promatrao kako se Stelino lice prvo razvlači u nešto nalik osmijehu, a onda uozbiljava, pa osmijeh, pa se uozbiljava. “Zar i ova ima tik?” pomislio je, a odmah zatim i “Ima sreću što ne puši”, a onda se zapitao ne izvodi li možda glupe vježbe lica, koje je non-stop grimasarala njegova bivša, a naglas je rekao: – Šalim se.

Oh, what fun it is to run in a one-horse open sleigh!

“Ipak ima smisla za humor!” pomislila je Stela. “Ne volim muškarce koji nemaju smisla za humor.” Pa se nacerila. I ostala tako do daljnjeg.

“Ako ima tik, onda joj se sada zaglavio”, pomislio je Stolnik.

– Dakle, molim vas Stela, ponovite mi to još jednom, molim vas – zamolio ju je.

– Šef mi je rekao, to jest moj urednik Matiša Matić, ne vjerujem da ga osobno poznajete, da neka lijepo odem u pravu policiju kod nekog pravog policajca i vidim kak se to radi na pravi način – rekla je Stela, pri čemu je prešutjela zadnji dio Matišinog govora koji je glasio “pa da napokon napišeš jednu pravu priču, s likovima iz pravog života, a ne ovakva sranja kakva sad pišeš!”

– Koje to? – upitao je inspektor Stolnik.

– Molim?

– Rekli ste da želite vidjeti kako se to radi na pravi način, a ja pitam, koje to?

– Pa taj vaš policijski posao i sve. Mislim, ono, netko nekog ubije, pa onda taj stvarni policajac traži stvarnog ubojicu, prati njegove tragove u snijegu ili u čemu ih već ovaj ostavlja, uzima mu otiske prstiju sa šalice iz koje je upravo popio prvu jutarnju kavu, vreba ga iz zasjede, spava u autu, jede hot-dog ili hamburger i tako to, a onda ga hvata s pištoljem i s lisicama i sa svim tim, ne?

– Khm, da.

– Znam što radite! – uzviknula je tad Stela, veselo pokazujući kažiprstom prema Stolniku, čija je donja usnica trenutno rušila osobni rekord u tikanju na sto metara s preponama. – Vježbe lica, zar ne?!

– Mhm – ispustio je Stolnik.

“Volim emancipirane muškarce”, pomislila je Stela.

– Al bilo bi vam bolje da prije nego što počnete s vježbanjem, izvadite cigaretu iz usta, jer vam ovak pada pepeo po stolu – posavjetovala ga je.

– Mhm – oglasio se Stolnik još jednom na isti način, pa rukom brzo ali nespretno pomeo pepeo s oba GSI-1 obrasca (oba još uvijek besprijekorno praznih rubrika), pri čemu je skupa s pepelom pomeo i obje olovke koje su stajale na njima, te ih lansirao na pod, pa se sagnuo da ih podigne, istovremeno kad je Stela čučnula s namjerom da učini to isto, pa mu se nos u jednom trenutku našao među njenim raširenim koljenima, pa je brzo podigao glavu i pri tome zamalo štrajfao svojom cigaretom po Stelinom licu, pa se prebacio natrag u sjedeći položaj, izvukao cigaretu iz usta i bijesno je zgnječio u pepeljari. Čudeći se za kog mu se vraga sad odjednom tresu ruke?

A Stela je mirno pokupila one olovke i stavila ih pred Stolnika.

– Hva-la-h – promucao je ovaj poprilično neuravnoteženo.

Onda je na nekoliko minuta kancelarijom zavladala tišina, iako je inspektor Stolnik bio uvjeren da se bubnjanje njegovog uznemirenog srca čuje barem do polovice hodnika, što je pokušao prikriti snažnim grebanjem olovkom po svojim rubrikama, pri čemu je u tako kratkom vremenu uspio polomiti vrhove na njih ukupno pet. Dok je Stela po ne znamo koji put odgledala izložbu na zidovima.

– Znači, volite nogomet? – zacvrkutala je iznenada, pokazavši vrhom brade na onaj neuramljeni Plavi uvijek u srcu poster.

– Ne. Ne baš – istisnuo je Stolnik nervozno. – To je Jura zalijepio.

– A motore? – upitala je Stela.

– Kalendari su službeni – pojasnio je Stolnik, trudeći se da mu glas što manje podrhtava.

– A papu? Ili je on također služben?

– Nije. I papa je Jurin – rekao je sad već sasvim iziritirani inspektor. – Služben je ovaj grb, i ova dva ormara, i stolovi, i stolice. – Razmahao se rukama na sve strane. – I oba koša za smeće! I telefon! I… i… i sve što ima inventurnu oznaku!

– A jel mogu vidit vaš pištolj?! – upitala je tada Stela veselo. – Znate, još nikad nisam ovak iz blizine, u živo, vidjela pravi pištolj, pa bih baš jako voljela da mi pokažete svoj, ha?

Izbezumljeni pogled inspektora Stolnika sad se zaglavio na Stelinim usnama.

– Mislim, ak vam to nije zabranjeno, to jest pokazivanje pištolja drugim osobama, al ak je mogla bih ja reći stricu da zamoli onog vašeg ćelavog da vam odbrani, ne?

Na Stelinim crvenim ružem premazanim usnama.

– Al valjda vam nije zabranjeno, ha?

Na Stelinim turbopokretnim usnama.

“Ima tak lijepe oči”, pomislila je Stela. “Šteta što je stalno tak ozbiljan.”

– Srećko?! – Stela je podigla glas za još desetak vrištećih decibela, ali Stolnik ni be ni bu. “Nije valjda zaspao?” pomislila je. “Ali oči su mu širom otvorene, znači nije.” A onda joj je nešto sinulo. “Isuse, pa nije valjda sam sebe uhipnotizirao?!”

– Srećko! – Stela je mahnula rukom pred Stolnikovim nosom.

– A?… Ah, ne ne, nije mi zabranjeno – protisnuo je Stolnik, posegnuvši za kutijom Waltera. – Nego, ja nemam pištolj.

“Što sad lupa?” pomislila je Stela pa se naljutila: – Nemate pištolj? Kak nemate pištolj? Viši inspektor za… za… za ono sve za što jeste, a nemate pištolj?!

“Uh, ova je gora od moje bivše”, pomislio je Stolnik, pripaljujući sljedeću cigaretu. Ali nije bila gora. Zato što su bivše uvijek najgore. A najgore su zato što su bivše. – Ali mogu ga uzeti – rekao je. – Kad god mi zatreba. Iz skladišta, ne? – Pa je zamahnuo rukom iza sebe, nekako točno u pravcu jednog od onih golemih ormara, točnije prema onom s inv. oz. “PUZ 0210-Or”.

A Stela je slijedila njegovu ruku.

– Skladište vam je u ormaru?! – zaprepastila se.

Pa se i Stolnik okrenuo za svojom ispruženom rukom, te izvršio korekciju koordinata, tako da je sada pokazivao u pravcu vrata. – Skladište je kat niže, u ovoj istoj zgradi – objasnio je.

– Super! – zakontramutirala je Stela razdragano. – Pa hajmo onda tamo da si uzmete jedan!

Stolnik je odložio cigaretu na rub one svoje automobilski kotač-pepeljare.

– Khm. Prije toga bih morao popuniti Z-7 i ovjeriti kod načelnika i…

– Ze sedam? Što vam je sad to?

– Ah, oprostite. To je obrazac broj sedam, to jest zahtjevnica za izdavanje kratkog vatrenog oružja iz pričuvnog skladišta. To je puni naziv obrasca. A Z-7 je skraćeni. – Stolnik je iz jedne od ladica svog stola dograbio fascikl s velikim slovom Z ispisanim vodootpornim flomasterom, pa je iz njega izvukao list papira nakrcan kojekakvim što većim a što manjim rubrikama i tabelama, u čijem je gornjem lijevom kutu pisalo Z-7. – Evo, ovako izgleda.

– Isuse! – uzviknula je Stela preneraženo. – Sve te rubrike morate sami ispisati?!

– Zapravo ne baš sve. Samo ovo, ovo tu, ovo, ovo, ovo, ovo, ovo, ovo i ovo, a ovo ovdje popunjava načelnik.

– I onda dobijete pištolj?

– Pa da. Mada, prije nego ga preuzmem, moram još popuniti Z-8, to jest zahtjevnicu za preuzimanje kratkog vatrenog oružja s reversom – rekao je Stolnik pa je izvukao drugi list, s tek nešto malo manje kojekakvih rubrika. – Evo, ovo tu, i Z-8B – pa hop i treći je list ugledao svjetlo dana. – Ista stvar, ali za municiju – pojasnio je Stolnik. – A ako mi treba i futrola, onda je tu i – hop evo još jednog lista, – Z-9.

– Phuuuuu – oglasila se Stela zvukom kontramutirane probušene automobilske gume. – Vi se baš napišete toga, ne?

– A eto – Stolnik je slegnuo ramenima, nekako baš u isto vrijeme kad mu je i njegova donja usnica napravila onaj svoj tik tik, pa je rukom instinktivno otresao košulju, iako mu se cigareta trenutno odmarala na pepeljari. – Takva je procedura.

– Hm, a što ak vam pištolj zatreba hitno? – upitala je Stela.

– U tom slučaju pišem najbrže što mogu – nacerio se inspektor Stolnik.

Cin-cin ciin, cin-cin ciin, cin-cin cin-cin ciiiin!

– Aha – rekla je Stela i pomislila “Ovo se sad valjda opet šali? Baš volim muškarce koji se znaju šalit.” – Ali ja bih svejedno htjela vidjet jedan pravi pištolj.

– A dobro – rekao je inspektor Stolnik, pa je posegnuo za kutijom Waltera, pa je kresnuo novu cigaretu, uopće se ne obazirući na onu koja je lagano dogorijevala na pepeljari, pa je uvukao dim do samog dna svojih pluća, pa pustio da mu izađe van na nos. – Onda ćemo pričekati.

– Pričekati što?

– Da se Janko vrati s gableca.

“Ovaj sve nešto u šiframa”, pomislila je Stela.

– Janko?

– Naš skladištar-oružar Janko Magdalenić, zvani još i Hot Dog. Znate, prema onom filmu s Robertom De Nirom i Bilom Mjurajem i Umom Turman? Kad se njih dvojica potuku zbog nje? – rekao je Stolnik, a nije rekao da je Mad Dog, ili Dva muškarca i jedna žena kao su ga naši distributeri idiotski preveli, njegov najdraži film.

– Znam taj film – rekla je Stela, a nije rekla da su Dva muškaraca i jedna žena, ili kako se u originalu idiotski zove Mad Dog, njezin najdraži film i da bi i ona uuuuuuuu baš ono željela da se isto tako neka dvojica muškaraca potuku samo zbog nje, kao što su se ta dvojica zbog Ume Thurman (“I ona je ravna ko daska”). – I koliko se sjećam – a sjećala se prilično dobro, ako se uzme u obzir da je cijeli film znala napamet – De Nira su zvali Med Dog, a ne Hot Dog.

– Moguće – rekao je Stolnik, iako je itekako dobro znao da uopće nije moguće nego je sto posto točno tako, jer je cijeli film znao napamet – ali naš Janko obožava hrenovke u pecivu, razumijete?

“Isuse, pa ne misli valjda da sam toliko glupa?!” pomislila je Stela, pa rekla: – Gospodine Srećko, moram vas nešto pitati. Nešto izuzetno važno, pa vas molim da mi iskreno odgovorite, može?

A Donja Usnica je u tom trenutku drmnula ekstazi i zaplesala tehno, tako da je Srećko jedva uspio izgovoriti: – Potrudit ću se, go-hosp-ođice Stela.

– Jeste li vi uopće pravi policajac?

Cin-cin ciin, cin-cin ciin, cin-cin-cin-cin-cin ciiin!

“Hm, pitanje sasvim na mjestu”, pomislio je viši i samostalni, zabio si u usta jednu od onih nezašiljenih olovaka ne bi li na taj način umirio svoje tikovanje, te rekao (pomalo kaubojskim naglaskom): – Pa, pretpoštavljam da ješam.

– Odlično! – zakreštala je Stela oduševljeno. – Jer ja želim akciju! Želim jurnjavu autima! Želim škripu kočnica! Želim prevrtanje… Ne, ne želim prevrtanje, osim ak se ne prevrnu banditi. Želim reflektore i megafone i rotirajuća svjetla i sirene i onu traku na kojoj piše STOP POLICIJA! A najviše od svega želim jedno lijepo krvavo okrutno ubojstvo! – Onda je naglo zakočila, nešto porazmislila, pa upitala: – A koliko se često događaju ubojstva?!

– Kako kada, tu vam nema pravila – odgovorio je kauboj Stolnik, marljivo žvačući olovku. – Štatištika pokažuje, žimi nešto manje nego u oštala godišnja doba. A otkako ja ovdje radim, do šada nišmo imali ni jedno uoči Božiča.

– Sranje!… Ovaj, pardon, omaklo mi se. Htjela sam reći ak se uskoro ne dogodi ni jedno ubojstvo moglo bi se dogodit da ja ostanem bez posla.

– A štričevi?

– Oni će na skijanje.

Stolnik je tada spustio svoju izgriženu olovku na stol, točno između dva poveća komada otpalog pepela, i raširio ruke poput neuramljenog pokojnog Pape u Hrvata na zidu iza njega.

– E pa, iskreno mi je žao gospođice Stela – rekao je nevino – ali ja stvarno nisam u mogućnosti nagovoriti nekoga na ubojstvo.

– A jeste li vi, inspektore, spremni ubiti? – upitala je Stela ljutito.

– Hm, srećom nisam se još nikada našao u takvoj situaciji – odgovorio je viši i samostalni i pomislio “A nadam se da ni neću.” – A vi, gospođice Stela?

“Kak je dosadan s tim svojim gospođice!” pomislila je Stela, a onda joj se u mislima ukazao lik Matiše Matića, urednika Kulture, pa je ispalila: – Ja bih mogla ubit ovog trena!

– A koga to?

– Bilo koga!

U tom je trenutku zazvonio telefon. Pa je Stolnik polako podigao slušalicu. Pa je Stela mogla čuti nešto kao Sraćkec, treba te načelnik!, pa je Stolnik slušalicu pritisnuo čvršće uz uho, pa je zatim Stela mogla čuti samo njega kako govori. Ako se to uopće moglo nazvati govorenjem.

– Da?… Da… Da… Da… Da… Da… Da… Da… Dobro.

Nakon toga inspektor Stolnik je polako spustio slušalicu, pogledao Stelu skoro ravno u oči (i stvarno, sasvim je malo nedostajalo da napokon sazna kakve su joj boje šarenice, no u zadnji čas pogled mu je skliznuo na njezine nacrtane obrve) i rekao: I, kažete, mogli biste ubiti bilo koga, ha?

– Časna riječ, ako ne bih! – odgovorila je Stela još uvijek s Matišinim likom (a i djelom) u mislima.

– A Djeda Mraza?

Stela još ne voli:
1. vrata na kojima nema nikakvog natpisa
2. bajke u kojima zgodne cure ljube kojekakve žabe, gliste ili puževe golaće
3. ukrasne sobne biljke kao što su fikus i filodendron

A voli:
1. prinositi ruku ustima i uzvikivati Ma nije valjda! kad joj majka kaže da je netko umro
2. pitanja na koja zna odgovor
3. kad na ulici za njom zvižde zgodni frajeri