Dok prelazim asfalt | Krešimir Mićanović

I TAKO

U ljutnji bacamo pisma i fotografije. Nešto nam
promakne i ostane. Možda dopisnica i fotografija
osobne karte. I drago nam je. Primamo to s
olakšanjem i brižno spremamo, pazimo. Kasnije
pogledavamo, odlažemo, pa pogledavamo,
odlažemo, pa opet pogledavamo, odlažemo.
I tako, želimo da nas netko zatekne i da mu
kažemo: Vidiš/to/je. Znaš/ona/je. Druge to ne
zanima jer oni znaju samo za nas. A osobe iz
dopisnice i fotografije odavno nema. I što
učiniti s tim stvarima? Da bismo otvorili prozor,
odšetali do kioska, ugasili tv? U rukama?