Vidok koža | Vesna Biga
LVIII
Žudi pokatkad sebi da je najbliže,
i da ništa što postoji ne bude nadomak nje,
takne je prah onog drugog,
njoj to biva ujed tuđe stvarnosti,
a jest i sama nekakav božji stvor,
tamo sveljubnica, i sva od puti,
a ono ukleta joj narav,
od ovog svijeta kao da ne dolazi,
u svome biću kao da ne stanuje,
od vode hoće u žeđ da se prometne,
radije presahla, od vatre da je vriskom
pročisti, pa pepelom da sebe pospe,
od zemlje traži nebu da se vine,
od neba da već skine teret imena s nje
Sadržaj
1. DIOUrednikov izbori
ii
iii
iv
v
vi
vii
viii
ix
x
2. DIO
xi
Urednikov izborxii
xiii
Urednikov izborxiv
xv
xvi
xvii
xviii
xix
xx
xxi
xxii
xxiii
xxiv
Urednikov izborxxv
xxvi
xxvii
xxviii
3. DIO
xxix
xxx
xxxi
xxxii
xxxiii
xxxiv
xxxv
xxxvi
xxxvii
xxxviii
xxxix
xl
xli
xlii
xliii
xliv
4. DIO
xlv
xlvi
xlvii
xlviii
xlix
l
li
Urednikov izborlii
liii
liv
lv
lvi
lvii
lviii
lix
lx
lxi
lxii
Impresum
