Vidok koža | Vesna Biga

XXIX

Otresla je perutave konfete prošlosti,
presvukla nokat po nokat, vlas navlas,
a sve sam to već jednom slutila,
promiče pored vlastitih ušiju nečujno,
slijepo pored očiju,
s okusom zaludnog komada mesa u ustima,
i takva koža bi da stasa nebu
tek uparađenim srcem,
za koje i ne znam pravo da li je tu
ili ja olako vjerujem kucavici, svejednako
gladujući ljepljivim čudima uokolo,
rilcima pora, jabukom oka, školjkom uha,
s ružom među zubima,
klanjam imena stvari,
a ćutim već da mi ni ova koža
ništa ne obećava dok tako prolazim
mimo svoje puti, mimo same sebe, netaknuta