Nikad nije plesao pogo | Mario Brkljačić

STRAH

 

ne znam zapravo zašto
ali u posljednje vrijeme
razmišljam o tome
– o samoći i strahu od nje –
jedan poznanik mi je svojevremeno rekao
tko će ti dodati čašu vode kad ćeš biti star i nemoćan?
još je dodao, ne možeš stalno živjeti ovako, bez doma, bez djece
ali nisam baš siguran da li je u pravu kad se prisjetim svog oca
on je imao mene i moju majku
no bilo je to ovako;
bila je jesen i mi smo propadali u masnu zemlju
a neki je pas lajao na grude magle koje su se
kao kugle sasušenog drača u vesternima
valjale parkom
onda smo ušli u sivu kuću
moja je majka otvorila neka bijela vrata
koja su se uz škripu i tresak
zatvorila za njom
ja sam skliznuo u bijelu klupu u predvorju
lamatao sam nogama i pratio sam pogledom
pogrbljene spodobe koje su kašljucale
i strugale šlapama po kamenom podu
jedna je spodoba prišla mojoj klupi
hračnuvši u limenu posudu na stalku
bojao sam se pogledati je u oči
pa sam uplašen zurio u sivi uljani zid
majka je pognute glave i s vrećicom u ruci napokon izišla
skočio sam s klupe i pohitao za njom
magla se istopila
sunce se meškoljilo u trulom lišću
pas je sad lajao na vjevericu u krošnji
kod ograde od kovana željeza
neki je vojnik brisao čizme papirnatom maramicom
tada nisam mogao ni u snu zamisliti da smrt
čudno
može stati u običnu vrećicu
preobrazivši se u stvari koje su još sinoć pripadale mome ocu

velike zelene žabe
i zmije debele kao stabla
bijeli zečevi kod uzgajatelja smrti
koji se cereka poput hijene
hi-hi-hi
smrt je moja ljubav i moj smisao

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.