Šempi ti smopi da limvo te | Ana Đokić Pongrašić

Deveto poglavlje (drugi put) ili
MANIJAK U INVALIDSKIM KOLICIMA

Čim su prešli cestu, Aleks se naglo zaustavila i pogledala Luku ravno u oči.

– E, a sad mi objasni zašto mi se već pet dana nisi javio!

– Ne znam… Onako… – promrmljao je on i krenuo dalje.

– Kako to misliš ONAKO?!

Aleks ga je slijedila u stopu.

Luka je dugo razmišljao što da odgovori.

– Ehej, gluhi, nešto sam te pitala! – ponovila je Aleks zaustavivši se ispred jedne klupe. – I da znaš, ne izgledaš nimalo bolesno! Niti kao da imaš visoku temperaturu. Uopće nisi crven. Ni ništa.

Luka je uzdahnuo i spustio kutije na pod.

– Znaš, moj ujak je oduvijek želio otići na Olimpijadu, a sad je ispalo da ne može.

– Naravno da ne može kad je u kolicima!

– Ma ne na tu Olimpijadu, nego na onu za invalide.

– Ahaaaa! – uzviknu Aleks pa otvori kutiju s čokoladnim napolitankama. – Hoćeš jednu?

– Ne, hvala.

– Znaš – nastavi ona razgovor usta punih keksa – Iva i Ana su mi pričale da neki manijak u invalidskim kolicima svako jutro ganja bicikliste po Jarunu.

– I ne samo bicikliste.

– Znači, to je tvoj ujak?

– Aha – potvrdi Luka. – Već dvije godine priprema se za tu glupu Olimpijadu, ali na kraju ipak neće moći otići.

– Zašto? – Aleks je tamanila treću napolitanku za redom.

– Zato što za put treba dići nekakav kredit, ali ne može jer ne radi. A ne rade ni moji starci pa zato ne mogu ni oni dići taj kredit. I tako… neće moći ići.

– Ja sam mislila da ti tata radi na tržnici.

– Ma radi, ali to se ne računa.

– Kako to misliš? – upita Aleks gurajući petu napolitanku u usta.

– A ne znam, tako.

– I što će sad, mislim, tvoj ujak?

– A ništa. Ostat će doma.

– Jadan – zaključi Aleks zatvarajući polupraznu kutiju s keksima. – Ali ne razumijem kakve to ima veze s tobom? I s tom tvojom „temperaturom“? Nije valjda da si TI počeo markirati?!

– Ma ne, nisam, nego znaš, sad moram biti s njim.

– Zašto?

– Starci se boje da bi si mogao nešto učiniti.

Za razliku od Luke koji je pričao gotovo šapatom, Aleks je počela uzbuđeno vikati i mlatarati rukama po zraku.

– Misliš, objesiti se? Ili udaviti u kadi?

– Pa ne baš, ali… mogao bi pobjeći od kuće. Recimo.

– Ozbiljno?

– Ma da. Uostalom, već je htio otići – dodao je Luka pitajući se bi li o tome uopće trebao govoriti.

Vidio je kako ga Aleks gleda u čudu.

– Zapravo već je bio otišao.

– Ma da.

– A i ja skupa s njim.

– Kad?!

Aleks je ovaj put iz vrećice izvadila veliko pakovanje čipsa s paprikom, otvorila ga i počela jesti napeto gledajući u Luku koji je mirno nastavljao:

– U petak navečer. Otišao je na autoput, onako samo u pidžami.

– Isuse! I što je onda bilo?

– A ništa. Krenuo sam za njim.

Ustiju punih čipsa, Aleks je Luku promatrala s divljenjem.

– I?

– I ništa. Kod Jaske nas je presrela policija i vratila doma.

– Policija?! – Aleks je od uzbuđenja ispala gomila čipsa iz usta.

– Aha – hladnokrvno je potvrdio Luka.

– Prava policija?! – i dalje nije mogla vjerovati svojim ušima.

– Ma da. Imali su čak i ono svjetlo na krovu auta. Ono koje se vrti i zavija. Baš kao u filmovima.

– I zašto su vas zaustavili? – čudila se dalje Aleks.

– Zato što je na autoputu zabranjen pristup pješacima. I invalidskim kolicima. Valjda. Dobro smo i prošli. Mislio sam da će nas voditi u policiju na razgovor i ispitivati do jutra, ali oni su nas samo vratili doma. Nisu nas pitali čak ni za adresu.

– Kako to?

– Već su je imali zapisanu.

– Stvarno?!

– Moji su te noći zvali policiju i prijavili naš nestanak.

– Uau! I tako su vas brzo pronašli?

– Pa da. Sumnjam da baš gomila invalida u kolicima bježi od kuće. Bili smo laka meta.

– Baš šteta! – zaključi Aleks i dalje tamaneći čips.

– Meni je drago da je ovako ispalo. Jer tko zna gdje bih sad tumarao s ujakom da nas nisu pronašli.

– Da, zbilja.

Aleks je spremila natrag čips i, malo se namrštivši, zaključila:

– Mislim da mi je zlo.

– Proći će te, ne brini. Samo duboko udahni.

Aleks je duboko udahnula, poslušavši Lukin savjet. Iz trenutka u trenutak postajala je sve crvenija.

– I izdahni, naravno – požurio je dodati Luka.

– Huuuuuu!

– Jel’ ti bolje?

– Pa, malo je.

– Čuj, ja bih sad stvarno morao krenuti doma. Zbog ujaka, mislim.

– Da, naravno – složila se Aleks.

Podigli su sve kutije i nastavili put. Hodali su šutke jedno pokraj drugog, sve dok Aleks nije upitala:

– A što će tebi ove silne kutije?

– Nemam pojma. Otkako je ujak počeo pričati naopačke, starci su skroz prolupali. Stalno nešto šapću, stari je danas otišao negdje odjeven kao za pogreb, a mene su poslali u dućan po kutije. Kao spremaju neko iznenađenje… a ja mrzim iznenađenja.

– Kako to misliš, ujak ti priča naopačke?

Aleks je zastala znatiželjno pogledavši Luku.

– Pa tako.

– Kako, tako?

– Evo, recimo jučer, dok smo obojica već ležali u krevetima, čuo sam ga kako govori „E moj Mansuper, tjetodle moće nas jicadvo pasku.“

– Molim?!

– Ili u prijevodu „E moj Supermane, odletjet ćemo nas dvojica skupa.“

Luka je nekoliko trenutaka promatrao Aleks koja se glasno smijala. A onda je skupio hrabrost i upitao je:

– Čuj Aleks, a zašto ti uopće sutra izlaziš s tim Kvazimodom?

– Nije Kvazimodo nego Casanova – odmah ga je ispravila naglo se uozbiljivši.

– Svejedno. Zašto ideš?

– A što ako je upravo on ljubav mog života, ha? Ako sutra ne odem, to nikada neću saznati. Shvaćaš? – odgovorila je mudro, vratila Luki njegove kutije, otvorila vrata haustora i ušla u stubište, dok je Luka, sa svim onim kutijama u rukama, polako krenuo dalje prema svom ulazu.

– Casanova, da ne bi! – mrmljao je sebi u bradu. – Uostalom, što ona sad radi doma? Ne bi li trebala biti u školi? – palo mu je na pamet dok je pritiskao zvono na portafonu.