Šempi ti smopi da limvo te | Ana Đokić Pongrašić

Sedamnaesto poglavlje ili
KAKO SAM BILA GLUPA!

– Kako sam bila glupa! – rekla je Aleks gledajući ravno kroz Supermana.

Luka nije rekao ništa.

Kada je prije pet minuta začuo zvonce na vratima, a zatim i Aleksin glas „Dobar dan, teta Marija. Je li Luka doma?“ nije morao dugo čekati da bi je ugledao. Nekoliko je trenutaka zbunjeno stajala na vratima njegove sobe, a onda je, bez ikakva pozdrava, sjela pokraj njega na krevet, ne baš sasvim blizu, ali ni previše daleko i, slijedeći njegov primjer, zagledala se u poster na suprotnom zidu.

– Kako sam bila glupa! – ponovila je ne primjećujući Supermanov ozbiljan pogled na sebi. – Kako mi je uopće moglo pasti na pamet da bi tamo neki bezvezni Domagoj mogao napisati onakvo super naopako pismo! I to sam shvatila tek na kraju tuluma. Tek kad je meni sve krenulo naopako. Onda kada sam te ugledala kako razgovaraš s onom Tikvom iz tvog razreda.

– Nije Tikva nego Dunja – tiho je ispravi Luka.

– Svejedno. Kad sam vas vidjela kako se smijete, iznenadila sam se. Zapravo, mislim da sam se naljutila, a onda sam se iznenadila što sam se naljutila. Ili tako nekako. Znam samo da sam se odmah zatim jako, jako rastužila. I zato sam zaplesala s glupim Krešom. A onda, kad sam se okrenula da vidim što ti i Dunja radite, primijetila sam da me gledaš. Onako nekako. Specijalno. I tad mi je sinulo, dok mi je Krešo podrigivao u uho, da si pismo napisao TI. Ti i nitko drugi. I odjednom mi je bilo nekako mučno. I povraćalo mi se. I htjela sam pobjeći. Osjećala sam se kao neka bezvezna Pepeljuga. Eto!

Ušutjela je očekujući da će Luka nešto reći, ali on je samo buljio nekamo pred sebe.

Aleks uzdahne pa odluči promijeniti temu.

– I što, tata ti se sprema prodati cijelu tvornicu čokolade? Mislim, predsoblje vam je pretrpano praznim kutijama. Jedva sam se provukla do tvoje sobe.

– Ne, nego je dobio posao – konačno je progovorio Luka. – Pravi posao.

– Baš mi je drago. Znači sada će moći dići kredit pa će ti ujak ipak otići na Olimpijadu invalida?

– Aha.

– Znači to je bilo ono iznenađenje koje su ti roditelji pripremali?

– Da.

– I, gdje će raditi? Ne valjda u tvornici kutija? – upita Aleks i nasmije se.

– Ne, nego u Uljaniku.

– Pravit će ulje?!!

Luka je napokon digao glavu i pogledao je.

– Ne, nego brodove, Aleks. Brodove.

– Zar Zagreb ima brodogradilište? – uzvratila mu je pogled.

– Nema. Uljanik je u Puli.

U tom trenutku u sobu je ušla Lukina majka.

– Luka, sine, trebao bi mi doći pomoći u pakiranju. Trebamo krenuti danas popodne.

Zatim se okrenula prema Aleks, nasmiješila se i rekla:

– Aleksandra, dušo, puno pozdravi roditelje i dođite nam svi jednom u posjet u Pulu. Luki će biti drago da te ponovno vidi.

Aleks se najednom osjetila čudno. Kao da je iznenada dobila visoku temperaturu. I u grlu ju je nešto počelo jako štipati.

Okrenula se prema Luki, ali on je opet gledao nekamo daleko, sve tamo do suprotnog zida sobe.

– Pa, ništa onda. Idem ja… da ne smetam. E, da. I sretan ti put – procijedila je i otišla. Zapravo pobjegla. A Luka ni tada nije podigao glavu. Barem ne odmah. A poslije je ionako bilo prekasno.