Šempi ti smopi da limvo te | Ana Đokić Pongrašić

Osmo poglavlje ili
E, BOK! KAK SI KAJ?

– Ručak!

Sjedeći na svom krevetu, ujak je samo trepnuo.

– Ujko, jesi li gladan? – upitao je Luka držeći u ruci tanjur graha s tijestom poznat i pod nazivom pašta fažol.

Ujak nije odgovorio. Samo je nastavio gledati nekud u prazno.

– Ako ovako još dugo nastavi, JA ću poludjeti! – pomislio je Luka i spustio tanjur na stolac pokraj ujakovog kreveta. Zatim se uspravio.

– Ako ti treba još što, samo reci.

Ujak je i dalje šutio.

Luka je ostao stajati pokraj graha, stolca, kreveta i ujaka. Nije znao kud bi sa sobom. Osjećao se u najmanju ruku blesavo. Već se i utorak bližio kraju, a situacija u kući bila je jednako nemoguća. Otac i majka stalno su nešto šaptali i prekidali razgovor uvijek kada bi on naišao. Nije znao smeta li ga više njihova ili ujakova šutnja. Činilo mu se kao da ne pripada njihovom svijetu. I ujak i majka i otac najednom su mu se činili kao potpuni stranci. Osjećao se zarobljenim. Htio je izići van, otići nekud iz tog zanijemjelog stana, krenuti u školu, porazgovarati s prijateljima, vidjeti Aleks. Umjesto svega toga, nastavljao je čamiti u svojoj sobi, zarobljen brigom za vlastitog ujaka.

– Grah s tijestom! – nastavio se praviti blesav. – Tvoje omiljeno jelo!

Ujak je i dalje gledao u nepoznatom pravcu.

– A ima poslije i bućnica! – dodao je, nešto manje oduševljeno.

– I što sad? Da sjednem pokraj ujke ili na svoj krevet? Da se pravim kao da je sve u redu? Ili da izigravam konobara i iziđem iz sobe?

Lukinu dilemu prekinulo je zvonce na ulaznim vratima.

– Netko zvoni – objasnio je ujaku koji ga ionako ništa nije pitao. – Idem vidjeti tko je.

Još jednom je zastao na vratima i dobacio: – Dobar tek.

Dok je zatvarao vrata čuo je ujaka kako mu polako odgovara:

– Lahva, lima.

Došlo mu je da se vrati u sobu, zagrli ujaka i zaplače.

– Sine, treba te prijatelj! – začuo je majčin glas.

– Evo me, idem!

I tako, umjesto da se vrati, polako je zatvorio vrata i krenuo hodnikom.

Na ulaznim vratima stajao je Domagoj.

– E, bok, Luka. Kak si kaj?

– Luka je prehlađen – umjesto njega odgovorila je majka.

– Eto, čuo si. Prehlađen sam.

– Aha – Domagoj je i dalje stajao na vratima i gledao ga iza svojih naočala.

Luka je grozničavo razmišljao kud bi uveo svog prijatelja, ali nije se mogao sjetiti ni jedne prazne prostorije. U kuhinji je otac upravo ručao, u njegovoj sobi je sjedio ludi ujak, u spavaću sobu roditelja, u kojoj se preko cijelog dana na prozoru zračila posteljina, nije se smjelo ulaziti, u hodniku pokraj njih stajala je njegova majka ne pokazujući nikakvu namjeru da ih i za trenutak ostavi same.

– Čak je i kupaonica prepuna gaća koje se suše! – zaključio je Luka, a naglas rekao: – Idem ja ispratiti Domagoja.

– Ne bi smio izlaziti, sine. Bolestan si – usprotivila se majka.

– Da, da, znam – prihvatio je igru praveći se da ne vidi njezino namrgođeno lice. – Ali za to malo se sigurno neću prehladiti… Barem ne više nego što već jesam… Hajde, idemo! – blago je gurnuo Domagoja prema izlazu.

Dok su se vukli stubištem, Luka nije mogao izdržati a da ne pita: – I, što ima u školi?

– Imali smo kontrolni iz kemije – odgovorio je Domagoj – a sutra pišemo zaključni iz hrvatskog.

– Ne mislim to – prekinuo ga je Luka – nego… slaviš li ti taj svoj rođendan ili ne slaviš?

– A to! Pa da, slavim. Već sam i pozivnice podijelio. Joj da! Umalo da zaboravim! I tebi sam donio jednu.

Domagoj je zastao i izvukao iz ruksaka pozivnicu.

– A Aleksandri Peternek? Jesi li i njoj dao?

– Ma jesam. Mada mi uopće nije jasno zašto si toliko zapeo da i nju pozovem na tulum. Ja sam mislio da zovem samo dečke pa da odemo negdje na nogomet. Ovako sam morao pozvati još par cura iz razreda. Ne znam što ćemo uopće raditi s njima?!

– Ne znaš?

– Ne.

– Pa što se na tulumu radi s curama?

Domagoj se duboko zamislio. Nakon deset sekundi razmišljanja, samo je slegao ramenima i zaključio:

– Nemam pojma!

– I, kažeš, sutra imamo zaključni iz hrvatskog? – promijenio je temu Luka.

– Pa da. Ovaj tjedan su svi navalili. Imaš sreću što te nema u školi.

– Baš!

Domagoj je otvorio vrata haustora. I brzo ih natrag zatvorio.

– Ispred vrata je nekakav pas – rekao je drhtavim glasom. – Onako, prilično velik. I dlakav. Možda je bijesan?

Kroz staklo na vratima razaznavala se njegova njuška i veliki kuštravi rep.

– Ma to je samo Đurđa – objasnio je Luka.

– Kakva Đurđa. Pas čovječe, pas!

– Pas se zove Đurđa.

Domagoj se zamisli, pa reče:

– Ali, Đurđa je žensko ime!

– I ovaj pas je žensko – Domagoj je Luki polako išao na živce.

– Aha. Znači pas pod imenom Đurđa.

– Upravo tako. Stanuje tu na drugom katu.

– Sama?!

– Aha, da ne bi. Susjed Koščec je često pušta samu u park.

– Onda, da je pustim unutra? – još uvijek se dvoumio Domagoj.

– Čuj, sama neće moći.

Domagoj je ponovno otvorio vrata, gledajući Đurđu koja je odmah šmugnula na drugi kat.

– Onda se vidimo, ako ne prije, u subotu u pet?

– Dogovoreno.

– Ajde bok, Luka!

– Bok! I hvala ti što si došao!

– Ako hoćeš, nazvat ću te večeras da ti kažem što smo sve radili u školi – predložio je Domagoj i krenuo van.

– Može. Super.

Luka je sačekao da se vrata sama zatvore i polako krenuo natrag.

Na ulazu u stan naletio je na oca koji je upravo izlazio. Bez torbi punih čokolade. Ali zato u svom sivom svečanom odijelu koje je zadnji put nosio na sprovodu prabake Milijane.

– Ko je umro? – sasvim ga je ozbiljno upitao Luka.

Otac je zastao. Djelovao je zbunjeno. I prilično nervozno.

– Ne znam. Tko je umro?

– Ne znam ni ja – objasnio je Luka. – To ja pitam tebe.

– Nitko nije umro – zaključio je otac i dodao neodređeno – Nego idem nešto obaviti u grad. A ti pomozi majci.

– A što drugo i radim nego pomažem majci! – pomislio je Luka.

– E, da ! Umalo da zaboravim. Majka ti je poručila da odeš do dućana po prazne kutije.

– Kad?

– Sad.

– Maloprije je rekla da ne smijem nikud izlaziti. Jer sam bolestan.

– Luka, ne budi bezobrazan!

– Po koliko praznih kutija?

– Što više, to bolje! – mudro je zaključio otac.

– Što će joj to? – pitao je Luka kome se nikako nije teglila hrpa praznih kutija.

– To je iznenađenje! – odgovorio je otac i tajanstveno se nasmiješio. – Hajde sine, idemo.

Luka ga je zabrinuto pogledao.

– Neće biti čudo ako uskoro svi prolupamo – zaključio je i krenuo za njim.