Staklene breze | Katja Knežević

IDENTITET GRADA

 

Razdvajam se u kretnji
tramvajske žice
režu me napola.
Stihovi ne mogu preživjeti u ovome gradu.
A kad pokušaju pobjeći, zapnu
za kvrgave ruke krošnji u uzaludnim parkovima
ili ih ubiju skalpeli svih tih silnih antena.
Onda spuznu na ulice
štucaju među prolaznicima
goli luđaci
gaze ih, a smrt im je
stisak staklenih kostiju.
Jutros sam spasila jedan.
Nisam znala što s njime
pa sam ga dala onoj slijepoj prosjakinji na trgu.
Namrštila se, ali nije mi promašila lice
kad mi je ponudila svoj
mutni pogled
suhe sućuti.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.