Staklene breze | Katja Knežević

KASNIJE

 

Ulazimo u navikom izlizan kafić
konobarica nezainteresirano otpuhuje pozdrav
i stišava glazbu.
Izranjaju komadići razgovora mi se zapliću
oko zglobova
„…zgodan je, ali niš u glavi“
„Kamo ideš večeras?“
„…brojni modusi postojanja književnosti u postmodernizmu…“
Toplo je.
Strop je masno nebo
a uspomene izbijaju kroz sedefasti lak
na našim licima.
Razgovaramo, vjerujem da raspirujemo
uspavanu srodnost.
Nekim novim glasovima
i nečijim tuđim frazama
puniš minute između nas.
Naručuješ dupli viski
i umačeš u njega W s holivudskog brda.
Smrzavam se sa šalicom vrućeg čaja
u rukama i usidrujem pogled u tapetama iza tebe.
Ne prepoznajem te.
Feniksi u nama zijevaju.
Gnječi me muk
tvojih slijepih rečenica
sve dok ne postanem novi lik
na Hopperovom posteru iza sebe.
Ti odeš na wc
a ja otkrivam bliskost
u tvom izostanku.
Konobarica mi zavjerenički namiguje
i stavlja svijeću na stol, „za ugođaj“.
Za napojnicu joj uzvraćam
lažnim osmijehom prihvaćam igru.
Nesporazum je očito novi jezik.
Vraćaš se i nastavljaš
a ja gutam vatru.
Mala žrtva
za dug koji forma otplaćuje sadržaju.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.