Crna pokrajina | Marko Pogačar

BAČVA, OBIČAJ NOĆI

Bio sam mrtav i modar
mek kao kantica kad sam se rodio
kantica masti i kostiju, zavežljaj vjetra
izbijen iz crne postelje majke

jezik je bio zaljev miljama udaljen
glas grm kupine stisnut
između sunca i nezgodnog posla prolaska

bio sam takva kantica, božanska krasta
ožiljak na koži ožujka, mokrog i kasnog
koji je vatrogasna brigada sna

zatim sam bio berba, početak ciklusa
koji se doima krajem ali to nije
kao što serije počinju poznatim kadrovima
i crv se u voćku uvlači da bi cvao

preko jezika nema mosta i nije ga moguće pregaziti
ondje se pliva i guta i pljuje tamna tečnost niz zube
tečnost tišini posvećena

majka govori ispravno ja uglavnom odbacujem
sad kad sam živ želim čudne i brze stvari
kosti lišća zelenu lubanju jabuke
srce koje će u manje dosadnom ritmu kucati, a ipak hoće

još sam ta kantica i bit ću opet mrtav i modar
kad me uz tebe jednom pribije zgrčeni čavao
ljubav slikana kao hambar i seoska stanica
ljeti kad vrući vlakovi paraju šiju i opet paraju
tu bačvu noć