Ipak, zora | Tomislav Augustinčić

neka je strašna rana na ovom tijelu. nešto grize slabine,
neka neman unakažene i izvitoperene gubice.
najdraže mi je zagristi si trbuh, izjesti sav prostor ovog tijela
između prsnog koša i obrisa bedara, izjesti te
sve do ramena. slina me jetka.
to me čini neprekidno bolesnim. poguruje mi
ukočen taj tvrdi vrat u uznemirenu krivulju
pokornosti. sve s nekom zadanom namjerom,
nešto mi uporno lomi prut na prsnoj kosti, bocka
bedra i čelo da se bojim vlastite sjene.
čini me neprekidno iscrpljenim, sve dok me
ne izvuku i odluče proglasiti
krivim za vlastitu nemoć, pa ustale
oštar klin pod klisuru zatiljka, duboko ga zariju
da, između ostalog, više ne okrećem glavu, ne vidim kako mi
neka neman izgriza trbuh.