Izlaz Zagreb jug | Edo Popović

5
O BAKRENOJ PČELICI I LJUDIMA S OČIMA ŠKARPINA

Vera podvijenih nogu sjedi za kompjutorom i treperi, zadovoljna rezultatom brzog njuškanja Googlea po prostranstvima Interneta. Tom Kola nije nepoznat u tim krajevima, barem u varijanti u kojoj je ime odvojeno od prezimena. A tamo gdje Tom bio Kola, i Kola Tom, stajala je web adresa neke marketinške agencije.

Čekajući da se stranica digne, Vera je osjetila kako joj se usne suše. Jedva je progutala onaj zračni mjehurić u grlu i srce joj je ubrzano tuklo. Bez veze, pomislila je, kakve su sad ovo reakcije? Kao da sam jebena šiparica koja žica autogram neke zvijezde. Kao da sam Tomu banula na vrata i sad prosjačim nešto. Novac, ručak… Ili ga, još gore, obavještavam da je on otac djeteta koje se rodilo nakon što je otišao u Kanadu i da izvoli to uzeti k znanju. Brrrrr, stresla se Vera od pomisli na tu kombinaciju.

Na stranici je pronašla tekst o postwarholovskoj ambalaži slatkiša, ili nešto slično, potpisan s Tom Kola. Pročitala je nekoliko rečenica i ozarila se. Nema ih baš mnogo na svijetu koji mogu ovako palamuditi, pomislila je i na kontakt adresu poslala kratku poruku.

Ej, Tom Kola,

sve si nesto mislim je li svijet te srece pa da ima dvojicu (ili vise) tebe. Ako ima i ako si ti original, a ona prica o Warholu i baklavama mi kaze da jesi, ajde budi drug i javi se. Mislim, da sad ovdje ne trosim bez veze vrijeme onoga drugog T. K. kojeg uopce ne poznam.

Pozdrav

Vera

A Kančeli je ležao na madracu i slušao kako Dubrovačkom avenijom bubnjaju tramvaji. Odslušao je nekoliko tramvajskih solaža, pa je ustao, napravio nekoliko čučnjeva i sklekova, pristavio kavu na kamperskom kuhalu, uzeo žličicu meda i gledao kako oko tržnice gmižu automobili.

Ej, bok, Čombe, rekao je ugledavši golemu, crnu glavu koja je provirila između stabljika konoplje u žardinjeri pod prozorom. U jutarnjoj šetnji, kaj? Čuvaj se te biljke, prijatelju, nemoj je ni slučajno jesti. Stari još spava? Je kaj fukal noćas? Oćeš kreker? Nećeš. A malo meda? Nećeš ni to. Sori, nemam ništa drugo. Mogu ti kasnije dofurati koju ribu. Uostalom, je li točno da mačke uopće ne vole ribu, da je jedu samo iz očaja? A ti nisi očajnik, zar ne, prijatelju?

Kavu je Kančeli pio iz limene šalice oslikane nasmiješenim kravama. Svako jutro pio je kavu iz te šalice, ali samo bi ponekad pomislio na to da je ona nekad pripadala njegovoj kćeri Maji. Bilo je to davno. Maja je sad s majkom u Puli. A ta se spetljala s nekim murjakom, s grozom pomisli Kančeli, možda baš onim koji je Babu protjerao iz Istre.

Nikad ništa od tebe, rekla mu je jednom žena ne trudeći se prikriti prijezir i gađenje.

Te je večeri, kao toliko puta dotad, Kančeli urokan došao kući. Njihao se u ritmu betona, viskija i piva. Maja se rasplakala kad ga je ugledala. Posjeo ju je na krilo i tutnuo joj u ruke kartonsku kutijicu.

Pogledaj što sam ti donio, rekao je.

Maja je otvorila kutijicu i iz nje izvukla bakrenu pčelicu. Držala ju je na dlanu, grcajući.

Samo plači, rekao joj je, ujutro će se tvoje suze pretvoriti u pčele.

Suze se ujutro nisu pretvorile u pčele. Tog jutra nije se dogodilo nikakvo čudo. Samo su se njih dvije spakirale i otišle u Pulu. Mnogo je godina otad prošlo. I jutros je Kančeli razmišljao o Maji i njezinoj majci. Razmišljao je o njima bez žaljenja ili kajanja, kao o još jednoj propuštenoj prilici. Znao je da se počinjene greške mogu ispraviti, ali ne danas. Danas je loš dan za ispravljanje grešaka.

Oprao je šalicu i oblačeći se gledao kroz prozor. I sutra će gledati kako auti kruže oko tržnice, otići će na pivo s dečkima, pa doma, popodne će spavati, a uvečer opet u kafeteriju, nikakvo čudo ni sutra se neće dogoditi. Jebiga, ovo definitivno nije vrijeme čuda, zaključio je i pošao na tržnicu.

Kančeli je trgovcima pomagao istovarati kašete ribe. Kad bi kupci zatražili, čistio je ribu. Ako je dan bio dobar, mogao je zaraditi i pedeset kuna. Petkom i više. Ovo je bio loš dan. U džepu mu je zveckalo pet, šest kuna. Pušio je i gledao ukočene, prazne oči cipala, molova, grdobina, ugora, škarpina, kovača. Mnogo ljudi, primijetio je, ima iste takve, prazne, ukočene oči.

Vidimo se, rekao je Kančeli trgovcu i otišao u kafeteriju.

Žac, Beli, Jajo, kompletno društvo iz kvarta bilo je tamo. Konobarica je preda nj stavila malo točeno. Kančeli ju je upitao hoće li se udati za njega. Rekla mu je da nema problema, samo da joj završi smjena.

Kaj ti nije dosta ribljeg smrada?, upitao ga je Jajo.

Kančeli je slegnuo ramenima.

Nešto se mora raditi, rekao je.

Kuži ovu, rekao je Žac.

Pločnikom je prolazila djevojka u haljini boje indiga. Gledali su za njom sve dok nije zamakla tamo prema supermarketu.

Jebemti, rekao je Beli.

O da, rekao je Jajo.

Kančeli je ispio pivo i bacio sitniš na šank.

Ostatak će dati Jajo, rekao je konobarici.

Kaj ne buš još jednu?, pitao je Jajo.

Kančeli je odmahnuo rukom i izašao. Neko vrijeme gledao je klince na školskom igralištu kako igraju nogomet. Potom je otišao kući, s kuhinjske police uzeo kutiju krekera i žvačući zagledao se u popis bolnica zalijepljen na klizna vrata. Fluorescentnim markerom bilo je podcrtano Centar za prevenciju ovisnosti, Crveni križ, Park prijateljstva bb, Jarun. Taj požutjeli isječak iz novina podsjećao je Kančelija na njegovu ženu. Bilo je to njezino oproštajno pismo.