Izlaz Zagreb jug | Edo Popović

7
O TOME ZAŠTO JE ROBIJU MUKA OD EKS GENERACIJE

Posljednjih dana Robi je često razmišljao o tome kako je nekidan umalo upao u tuču. Nikako nije mogao dokučiti što ga je to natjeralo da se suoči s onim tipom. Nasilje svakako nije bila voda u kojoj je on rado plivao. Što mu onda bi, pa onako utrča u gužvu koja ga se uopće nije ticala? I što bi, recimo, bilo da je frajer izvukao odnekud pištolj? Nije to nemoguće, misli Robi, pod jaknama je danas više pištolja nego discmana. Upišao bih se u gaće i onda pao u nesvijest, ako me prije toga tip ne bi upucao, eto što bi bilo, zaključio je Robi gorko. A zbog čega? Zbog neke djevojke koja mu nakon svega nije rekla ni hvala. Štoviše, pokupila se usred frke, krava nezahvalna. Otpuhnuo je i počeo uzrujano preslagivati knjige na pultu. Gledaj svoja posla, čovječe, mislio je, grad je pun nabildanih seljačina, i samo ti još treba zamjeriti se nekom takvom kretenu, koji će ti izbiti oko jer si ga SLUČAJNO pogledao, ma kakve gorile, gorile su okej u usporedbi s njima, s gorilom se još i možeš nekako dogovoriti, ali s ovima, s njima nema priče…

Bok, sjećaš me se?

Robi se okrenuo i na vratima ugledao gavransku kosu. O, jebote, štrecnuo se, eto frke. Sad kad se iza nje pojavi onaj kung-fu frajer i svi njegovi prijatelji naoružanih baseball palicama. A on je u zamci. Ćopili su ga ko štakora. Nikamo ne može. Može samo sjesti i plakati. O, smrdljiva srećo.

Halo, rekla je ona.

Gle, stvarno, nema onog tipa. Sama je. Robi je odahnuo. Olakšanje. Eto kako čovjeku malo treba da bi mu bilo dobro. I Robi pretače olakšanje u ironiju:

Baš sam razmišljao o tebi.

Baš lijepo.

Kao da se ništa nije desilo, kao da nije umalo poginuo zbog nje.

Kako se uzme.

Mogu ući?

Robi se potpuno opustio. Onaj frajer stvarno nije u blizini.

Samo ako ćeš nešto kupiti.

Nema frke.

Razgledavala je policu s novim naslovima, a Robi je proučavao njezino lice tražeći tragove onog udarca. Nije ih bilo. S tragovima udarca ili bez njih, bilo je to zaista lijepo lice. Toliko lijepo, da je Robi počeo sliniti. Nanjušio je ranjenu košutu koja se ne sluteći ništa došla skloniti u lavlji brlog, i lav je sad mjerka, namjestio je pitomu facu i mjerka je, o da, primit će je on, kako ne, polizat će joj rane, a onda će je fino zgrabiti za vrat i…

Što se kupuje ovih dana?

Molim?

Pitam što ide ovih dana?

Smeće, eto što ide.

Nije neka preporuka.

Robi je slegnuo ramenima.

A koja se to vrsta smeća naročito kupuje?

Pa, prije svega, ono proizvedeno u medijima…

Robi nije dovršio uvodnu rečenicu svojega omiljenog mini-eseja o utjecaju mass-medija na literaturu, jer je u tom trenutku u knjižaru galameći upala horda klinaca. Njih petero, šestero uzmuvalo se oko polica i knjižara je u tren uskipjela kao tržnica subotom. Robi nije volio da mu upadaju ovako u čoporu. Ako bi i nešto kupili, nekakvu knjižicu na sniženju, to obično ne bi bilo ništa u usporedbi s onim što bi odnijeli ispod majica. Zato je Robi zazviždao, a oni su utihnuli i zagledali se u njega. Objasnio im je da ono sranje tamo, i pokazao je na alarmna vratašca, NE RADI, ali da je zato ovo, zabio je kažiprst i srednji prst u oči, osjetljivije od NAJOSJETLJIVIJEG SENZORA, i neka to ne shvate kao uvredu, ali ako nekoga uhvati da mažnjava knjigu, otfikarit će mu šaku onim tamo, pokazao je na mačetu na zidu.

Okej?, upitao je Robi.

Klinci su u tišini razmijenili poglede i jedan po jedan izašli iz knjižare.

Nisi baš nešto ljubazan prema kupcima, rekla je.

Kakvim kupcima?, začudio se Robi. Ti ono zoveš kupcima! Ti smradovi odnijeli bi mi i gaće kad ne bih pazio. Ljubaznost prema takvima plaća se bankrotom.

Pa, da te spasim od bankrota, rekla je i uzela s police Američki psiho. Ili je i ovo smeće?

A ti si ta eks generacija, rekao je Robi.

Molim, rekla je.

Počeo je posprdno nabrajati:

Sintetske droge, sintetska literatura, sintetski seks…

O čemu ti briješ?, u očima su joj se pojavile pjege nelagode.

O čemu ja brijem?, oponašao je njezin uznemireni alt. Brijem o tome da mi je muka od takvih knjiga. To nije obično smeće, to je…

Odoh ja, rekla je vrativši knjigu na policu.

Robi je odmahnuo rukom.

Bez veze, rekao je, vani vrebaju neprijatelji.

Zastala je i pogledala ga. Je li samo neurotičan ili je uz to i opasan?

Oprosti, rekao je, ne bih smio ovako govoriti o knjigama. Živim od njih, dodao je.

Zapravo sam ti se došla zahvaliti zbog onoga, rekla je.

U redu je, rekao je Robi.

Nije u redu, rekla je. Ovdje možeš umrijeti na ulici, mogu te jesti podivljali psi, a nitko neće…

Zastala je, gušeći se od ljutnje.

Hm, da, rekao je Robi čudeći se toj eksploziji ljutnje. Ali, taj tvoj frajer…

Nije on nikakav moj frajer, rekla je gorko. Smrad koji misli da ako ti plati piće, da te odmah može jebati.

Ne znam, rekao je Robi.

A kad te jednom pojebe, nastavila je u istom tonu, misli da te je dobio u trajno vlasništvo.

Da, rekao je Robi.

Sad je već obilato slinio. Ovo je prva liga, jebemti, kakva sreća, da mu OVAKAV komad uleti u naručje, samo tako, jebemti, još će se trebati braniti od nje…

Suzi, rekla je i pružila mu ruku.