Ljiljan u trnju | Fikret Cacan

TRNJANSKA JESEN

Ljubi me puno, besame mucho,
dopire s one tramvajske postaje
iz neke trube, koja mi postaje
glasnikom čežnje za svojom kućom.

Nazirem, svira nekakvo dijete
ali mu nije cilj samo nagrada.
Hrvatskog političara je navada
da se u poeziju uplete,

ali za nagradu i, pod razno,
zbog neke sinekure i kućišta.
Da knjiški rad mi odlazi ú ništa
ja sam očito najzadnji sazn’o.

Vidim kroz jasen ogoljen jasno
strukturu svog i njegova skeleta.
Pa što bi bio smisao preleta
umnog, već „ljubi me“ – nije kasno

nikada bilo – nije ni sada:
hajdemo usred jesenske kronike
u pratnji trube ili harmonike
plesati, draga, jer lišće pada.