Postelja od orahove sjene | Marinko Plazibat

MOJ ŠTIĆENIK, ZIMSKO JUTRO

Jutro je upravo mlado. Nekako
Sporo i iskusno. Ide mi
Na živce.
A moglo bi biti lijepa dekica. Zašto
To izbjegava?
Prepušteno, tromo diše svoju razglednicu
Koju ću za sat skrivati od
Mirte, Suzane i Nade.
Zašto već jednom ne odustane od samoće
Izoliranosti od Neba i
Ne odraste?
U kutovima pronalazim njegove cipelice,
Poderanu kapicu, umoran trbuh
I suze. Kratke,
Pospane.
Noćas sam ga dugo čekao. Večer mi je
Proletjela brže nego ugodan objed,
Miran poljubac. O strasti, ili nježnosti,
Čitao sam u knjigama.
Obuo sam čarape od tintilinića te potrčao u susret
Lišću, Stanki,
Zidu.

Dugo sam ga čekao: duga ga je
Ostavila.
Dolazi blijedih obraza bez rajčica u
Srcu, na dlanovima. Osmijeha
Bez naraštaja.
Jako sam bio za njega
Zabrinut.