Minus sapiens | Zoran Roško

44.

– Djede, sviđa li ti se tvoja soba?

– Da, jako. Kod krokodila je miran, ugodan hotelčić. S lijepim pogledom.

– Meni se moja ne sviđa. Više mi se sviđa tvoja.

– Nema problema, sine. Možeš slobodno biti u mojoj. Koliko god hoćeš.

– Znam, zato nikada i ne idem u svoju. Ne sviđa mi se.

– Nešto posebno ti se ne sviđa?

– Ništa posebno.

– Nešto… ne-posebno?

– Ne. Ništa neposebno.

– Pa što onda?

– Ne znam. Mislim da mi se jednostavno ne sviđa.

– Okej. Onda nemoj ići tamo. Budi tu.

– Jesi li razmišljao o onome? Da promijeniš svoju smrt. Rilke i sve to.

– Jesam.

– I?

– Nisam još ništa smislio. Mislim i o drugim stvarima.

– Zaista bi se trebao potruditi. Brat gubi živce. Sestra je već na rubu.

– Znam.

– Ali brat je nepopustljiv, možda nešto smisli. Jako te voli. Muči se.

– Znam.

– Možda je ovo idealna obiteljska nesreća.

– Možda.

– Djede, koliko si ljudi ubio?

– 1 – 2 – 2.

– A djece?

– Tridesetak.

– Koliko žena?

– Isto tridesetak.

– Znači samo pola su bili muškarci?

– Misliš da je njih lakše ubiti?

– Ne, samo kažem. Ja se sjećam samo desetorice, najviše dvadesetorice. I nekoliko žena. Gdje sam bio dok si ubijao druge žene i svu tu djecu?

– A negdje, tko će ga znati. Nekad sam ubijao sam, nekad s drugima.

– Zašto me nisi vodio?

– Ne znam. Nisam.

– Djede.

– Da?

– Ništa.

– Reci, sine.

– Moram sad ići, djede. Vidimo se.

– Vidimo se.

– Čini mi se da si danas dobro.

– Jesam. Dobro sam.