Minus sapiens | Zoran Roško

82.

Danas ćemo se malo približiti Montaigneu, ali držat ćemo se na razumnoj udaljenosti jer nikako ne bi bilo dobro da nas opazi. „To nikako ne bi bilo dobro ni za koga od nas, ni za koga od nas“, šaptao sam danas Kinskom na uho, ili na trbuh, ne znam zašto, ali pretjerano tiho, kao da bi Montaigne mogao biti svuda oko nas, čak i u zraku. Onda sam još nekoliko puta, ne znajući zašto, ponovio „ni za koga od nas“, a Kinski me vjerojatno čudno gledao, što mogu samo pretpostaviti jer ga uopće nisam vidio, premda sam znao da je bio preda mnom. Prvi sljedeći put kada ugledam Kinskog, palo mi je tada na um, pogledat ću mu u oči da vidim koje su boje, odjednom sam to strašno htio znati. U tome se krije i opasnost, jer što ako ima ptičje oči?

U svratištu Kod štuke čekao me umotan paket. Kompas, kladio bih se da je unutra bio kompas, i poruka na zapečaćenom presavijenom papiru. Premda ne vidim poruku, bez poteškoća je mogu pročitati.

Juliane, gadura je otputovala u neke toplice. Još ne znam koje. Bit će i bal s maskama. To ti je zgoda. Čim saznam detalje, javim ti.

P. S. 

Ipak si ti moj sin.