Minus sapiens | Zoran Roško

65.

Na grimiznoj pozadini preda mnom polako se pojavljuje mutna slika, još neuobličena u jasne obrise predmeta i ljudi. Likovi, tamniji od pozadine, izgledaju sablasno, poput mrlja koje plutaju u nečemu gustome poput ulja. No glasovi su im začudo potpuno jasni i prepoznajem da je glas sina zapravo moj. Glas majke ne mogu prepoznati, premda mi je i on odnekud poznat. Ono što likovi izvode lagano trepereći u grimiznom prostoru mogao bi biti prizor kazališne predstave ili scena iz nekog filma.

– Jesi li je smaknuo?

– Sve se malo zakompliciralo.

– Zakompliciralo? Gadura je ubila moga sina… Što je u tome jebeno komplicirano?

– Mama, smiri se…

– Nemoj mi govoriti da se smirim. Želim da gadura crkne. Mi ne opraštamo, samo bog oprašta.

– Znam, uvijek to govoriš, ali ovo je drukčije…

– O čemu pričaš?

– …o tome što je brat napravio tim djevojčicama.

– Nije me briga.

– Zašto?

– Vjerojatno je imao svoje razloge. Neka je fufa ubila tvog brata i nećemo joj dati da se izvuče. I onoj koja ti je pobila pola obitelji, i njoj smo se krvi napili, bogami ćemo se i ovoj.

Majčinska se mrlja zatim okreće nekoj drugoj tamnogrimiznoj mrlji, koja, začudo, također govori mojim glasom.

– Kako ide posao?

– Nije baš najbolje…

– Što je ušlo u njega, uzima li nešto?

– Ne znam. Jutros su uhvatili tu ženu. Julian joj je stavio mačetu pod vrat i… ništa.

– Ništa?

– Pustio ju je.

– Nego, na što je točno mislio… da se zakompliciralo?

– Postoji i ta druga žena… možda je i ona upletena…

– Onda ćemo ubiti i drugu babu.

– Još ne znamo tko je ona.

– Ok. A što kažeš da počnemo s babom koju znamo? Kako se ono zvaše, nešto s A? Čekaj, kako se zvala prva fufa? Asthma! Koji je ovo kurac, jel mi to moramo ubijati po abecedi? Neka se mole da i bog oprašta po abecedi.

Prizor se ovdje rastapa, kao da je ulje u kojem ga se čuvalo odjednom isteklo iz staklenke i povuklo ga sa sobom. Preda mnom se javlja iskričav pejzaž s nečime što bi u napregnutoj mašti mogla biti livada preko koje vijuga prašnjav put s kočijom u daljini. No ono što me zabrinjava i o čemu razmišljam jest to ime koje je opet iskrsnulo. Julian? Zar me nije tako oslovljavala i neonska sablast moje majke? Smisao te priče o osveti za ubojstvo brata i dalje mi nije jasan, premda sam ovaj prizor, kao uostalom i moj prvi susret s majkom u konačištu, barem mi se čini, jako nalikuje sceni iz filma Samo bog oprašta. No ne stižem podrobnije o tome razmišljati jer se preda mnom, kao da sam nenamjerno stisnuo nekakav gumb, počinje događati nešto potpuno nepojmljivo i jezivo.