Minus sapiens | Zoran Roško
56.
Ne vidim više pod milim bogom ništa. Zamišljam plavo, gotovo ljubičasto nebo, sa suncem koje je samo crna točkica, planine koje se polako slijevaju u neku daleku rijeku, divovske ptice koje poput slijepaca hodaju šumama, sjajnim perjem povijajući visoku krošnju. Zamišljam djecu koja od sreće pucaju na suncu, pčele za slušanje gramofonskih livada, a naposljetku i Bartókov gudački kvartet. Zamišljam ih kao da je sve to neki čudan miris.
Ljepota je krimić. Što je bilo dalje, tko je preživio?
Sadržaj
1.2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.
9.
10.
11.
12.
13.
14.
15.
16.
17.
18.
19.
20.
21.
22.
23.
24.
25.
26.
27.
28.
29.
30.
31.
32.
33.
34.
35.
36.
37.
38.
39.
40.
41.
42.
43.
44.
45.
46.
47.
48.
49.
50.
51.
52.
53.
54.
55.
56.
57.
58.
59.
60.
61.
62.
63.
64.
65.
66.
67.
68.
69.
70.
71.
72.
73.
74.
75.
76.
77.
78.
79.
80.
81.
82.
83.
84.
85.
86.
87.
88.
89.
90.
91.
92.
93.
94.
95.
96.
97.
98.
99.
100.
101.
Impresum
