Mima i kvadratura duga | Želimir Periš

11. MAKS

Mimi je problem predstavljalo to što nije imao pojma o praćenju. Nije volio krimiće, nije gledao kriminalističke filmove, jedva da je gledao ikakve filmove i nije imao pojma kako treba hodati iza neke osobe a da te ona ne primijeti. Stvar je bila intuitivna kad su Jopa i on u gužvi na gradskoj rivi koračali za američkim agentima, ali što da radi na brisanom prostoru, na ulici na kojoj nema nikoga osim njega, žene koju prati i njenog psa koji se stalno okretao i lajao na njega? Da žena ijednom pogleda u smjeru u kojem joj pas laje razotkrila bi njegov bijedni pokušaj praćenja. Ali žena nije reagirala.

Hodao je pedesetak metara iza nje, bojao se povećati razmak, jer skrene li ona desno među zgrade i uđe li u neki ulaz izgubit će je za tren. Onda će opet cijeli dan morati čitati Kafku, to nije dolazilo u obzir. Nije joj smio ni prići bliže, i ovako se osjećao izložen pa je pažljivo dozirao korake i održavao razmak. No, ona je stalno zastajala, pas ju je vukao prema svakoj mrlji na asfaltu i zapišavao svaki semafor. Kad bi stala ona, stao bi i Mima, pa se okrenuo i pravio da proučava fasadu zgrade ili gledao u neku točku u daljini. Uhvatio bi se šakom za bradu da mu poza djeluje smislenije. Nesumnjivo, izgledao je kao budala.

Dodola je bila žena u srednjim tridesetim godinama, ravne plave kose, precizno počešljane i oštro ošišane nešto iznad ramena. Neodređeno uredna odjeća, bijela suknja i košulja, asocirala ga je na službenicu koja je upravo išetala sa šaltera banke ili kakvog sličnog ureda. Očito radi subotom, to je razlog zašto joj je toliko trebalo da se pojavi u parku i zašto se na kraju pojavila tako sređena.

Nije bilo sumnje da je to Dodola. Milimetarski precizno gurnula je onaj kamen i spremila travu u torbicu, pokretima iz kojih je bilo vidljivo da joj to nije prvi put, da točno zna gdje je i što tražila. Pas kojeg je vukla na uzici nije imao tu dozu odlučnosti koju je osjećao na njoj. Velik i smeđ, šlampav i raspušten, zavirivao je u svaku rupu. Režao je i lajao na svakog prolaznika i svaki automobil koji bi kliznuo cestom. Ona je bila strpljiva s njim, ali nije pokazivala neke posebne znakove privrženosti. Niti mu se obraćala, niti ga potezala za uzicu. Dodola je bila hladna žena.

Napokon, nakon što su prošli uz blok stambenih zgrada i zaobišli malo nogometno igralište na kojem se žutila osušena trava, Dodola i pas skrenu desno. Mima pričeka da malo odmaknu pa proviri iza ugla i ugleda Dodolu kako otvara vrata kaveza, parka za pse u kojem je prije nekoliko dana s Babićem šetao, točnije izležavao, njegovu Petru. Pa, naravno! Dodola vodi psa u kavez, tamo će mu skinuti uzicu i pustiti malu šlampavu zvijer da se istrči. Zagolicala ga je sjajna ideja.

„Halo?“ javio se Babić na mobitel.

„Božo, jesi li kući? Mima je.“

„Mima! Jel me to zoveš da me utješiš?“ Babić je zvučao sretan što ga čuje. „Ah, ne brini se, Mima, sve sam ja to očekivao. Davno su prošla ona vremena u kojima čovjek dočeka penziju na istom radnom mjestu. Ja se za svake promjene vlasti bojim otkaza.“

„Božo, ne znam o čemu pričaš.“

„Pa o svađi premijerke i ministra. Eno ga ministar policije stao na premijerkinu stranu, a svi ostali na drugu. Bit će čuda.“

„Zovem te zbog Petre.“

„Koje Petre?“

„Tvoje kuje, Petre.“

„Aaa“, Babić se sjeti Petre. „Sad se zove Pepa.“

Tri minute kasnije Babić je u havajskoj košulji i japankama izlazio iz svog nebodera. Pod rukom je nosio kuju.

Kolega, moje strpljenje je pri kraju kao što će uskoro biti i tvoja glava, sjetio se Mima poruke kojom je netko prijetio Babiću. Netko tko je zainteresiran za Mimu. Plan da zagrebe tu temu Mima je ostavio za neko buduće pivo. Do tad mora biti dobar s Babićem, a nema boljeg načina za produbiti prijateljstvo od molbe za uslugu.

„Jedva sam je probudio.“ Kuja nije izgledala budna. Mima je žurno uzme u ruke, u džep stavi njen povodac i vrećice za pseću nuždu, kratko mahne Babiću pa krene prema kavezu nadajući se da je Dodola još tamo. Riskirao je deset minuta, ali osjećao je da vrijedi. Kuja će mu biti savršen alibi za upoznavanje s njom. Psi su idealan socijalni okidač, drugi najbolji, odmah iza piva, a ispred cigareta.

„Ali vrati je brzo“, dovikne mu Babić. „Ako mi žena vidi da posuđujem kuju poludit će. I ne prelazite cestu!“

„Vraćam je za pola sata, prošetanu i sretnu. Idemo, Petra“, obrati se Mima kuji.

„Pepa, sad se zove Pepa“, dobaci Babić. „Ispalo je da nije lijepo zvati psa ljudskim imenom. Pa smo je nazvali Pepa.“

Nije želio gubiti važne sekunde natežući se s Petrom-Pepom po ulici, pa ju je u rukama donio do kaveza. Kroz ogradu ograđenog parka vidio je Dodolu kako baca šišarke svom psu. Pas je bio potpuno zajapuren, jurio je za šišarkama, žvakao ih dok ne postanu sluzava piljevina i onda trčao do Dodole i lajao na nju da mu baci novu. Ona je hladno i odmjereno s dva prsta uzimala šišarke s tla i bacala ih bez pretjeranog truda.

Ušao je u kavez i zatvorio vrata za sobom. U parku su bili sami. Spustio je Petru na tlo. Ona isti tren isplazi jezik i ispruži se po travi.

„Ajde, Petra, igraj se. Eno finog psa, igraj se s njim.“

Fini pas je upravo režao i lajao na Dodolu dok mu je ona pokušavala naći novu šišarku na tlu. Pronađe neku granu pa mu je baci a pas odjuri za njom dižući prašinu iza sebe.

„Ajde, Pepa, igraj se“, sjetio se da Petra više nije Petra nego Pepa. Pepa nije ni trepnula na svoje novo ime. Nije mogao računati na tu kuju. Morao je sam preuzeti inicijativu.

„Vruće“, dobacio je Mima Dodoli kao ključ za pristojan početak razgovora. Nije bilo vruće, bilo je pakleno. Znoj mu se stalno cijedio niz obrve, majica mu je bila mokra i prljava i osjećao je da izgleda jadno. Nakon cijelog dana u parku izgledao je poput beskućnika i mirisao poput smeća. Ipak, pokušavao je iz pete izvući zrno šarma.

„Ali uvijek može i gore“, nastavi Mima, razbacujući se svojim nepostojećim šarmom.

Žena se okrenula prema njemu pa pristojno kimnula, ni potvrdno ni negativno, više onako kao da ga je čula i da nije za nastavak razgovora. Mima je taj signal razumio, ali nije ga htio prihvatiti. Ovo mu je bila jedinstvena šansa, morao je nekako ostvariti kontakt. A nije bio vješt u tome.

Koraknuo je bliže Dodoli pa pokušao odigrati na kartu psa.

„Koliko je star?“

U tom se trenutku njen džukac vratio po novu šišarku i kad je vidio da se Mima previše približio žustro zalajao na njega pokazujući goleme žute očnjake. Ona ga nije pokušala zaustaviti i Mima je morao strateški uzmaknuti.

„Opasan vam je.“

„Nije moj“, rekla je i bacila mu novu šišarku. Prije nego što je dotaknula tlo zazvonio joj je mobitel. Generički Nokia zvuk, melodija koja je cijelo desetljeće svirala iz svakog drugog džepa. Iznenadio se kad je vidio da je iz torbice izvukla stari uređaj koji je odgovarao zvuku. Hakerica Dodola koju traži policija koristi prastari mobitel kojemu niti ne prilagodi zvuk zvonjave. Fascinantno.

„Ne radi od jutros. Ne radi od jutros“, očajno je ponavljala Dodola u uređaj.

Mima se diskretno primakne da bolje čuje razgovor, ali ne toliko da opet isprovocira psa.

„Ne radi od jutros. Trčala sam ispisati ugovore u foto-studio. Zvala sam servis, rekli su da nisu ovlašteni, da su samo u Zagrebu ovlašteni, ja sam rekla nema veze, oni su rekli da ne mogu ništa učiniti.“

Kvar, shvati Mima. Kvar neke tehnike, zvučalo je savršeno.

„Nisam ga zvala, on je na putu i rekao je da ga ne zovemo. Poludjet će“, Dodola je jecala u mobitel. „Poludjet će ako se vrati, a printer ne radi. Ja ne znam koga da zovem.“

Pas se vrati i zaspe je novom serijom lajanja. Dok mu je bacila novu šišarku razgovor je već završio. Pažljivo ju je promotrio i vidio da nervozno mijenja položaje ruke.

Bila je pod stresom. Spominjani pokvareni pisač stvarao joj je stres. Za njega to nije mogla biti bolja situacija.

„Oprostite, ja – duboko se ispričavam što sam načuo dio vašeg razgovora, ali čini mi se da trebate računalnog servisera. A eto, slučajno, baš sam ja, zamislite…“

Dodola se taman okrenula prema njemu i Mima je osjetio da je uspio pobuditi interes te žene kad shvati da se nešto događa iza nje. Pas je jurio prema njima iskešenih zuba i pogleda pikiranog u nešto kraj Miminih nogu, trčao je spreman ubiti. Mima pogleda među svoje noge i ugleda Pepu. Iskezila je zube i nakostriješena čekala zvijer koja je nadirala.

„Maks, ne!“ vrisnula je Dodola.

Mima nije znao hoće li braniti Pepu ili sebe, da li da dohvati granu ili pokuša nogom šutnuti to čudovište i, prije nego li je odlučio, pas je već bio tu i skočio Pepi za vrat. Netko je zacvilio, netko je zarežao, Dodola je vrištala. Mima pokuša nogom razdvojiti pse, ali nečije mu pandže proparaju kožu.

„Maks, ne!“ vrištala je i dalje Dodola, a Pepin se vrat počeo crvenjeti. Potekla je krv. Ne reagira li odmah dogodit će se nešto strašno. Mima otrči do prvog bora među čijim korijenjem je bio ukopan poveći kamen. Istrgne ga iz zemlje pa se namjesti nad pse u klinču i kamen baci prema koljaču. Pogodio ga je u kuk. Pas zacvili i pusti Pepu iz ralja. Krene u bijeg, ali nakon nekoliko koraka zatetura i padne.

„Ubio si ga! Ubio si Maksa!“ vikala je žena na Mimu.

„Ne, ne, samo je malo ošamućen.“

Maks nije bio mrtav, ali nije bio ni posve živ. Teturao je i padao, cvilio i lizao udareno mjesto. Pepa je pobjegla iza bora i tamo se tresla. Otišao je do nje i provjerio joj ranu. Grlo i leđa bili su joj krvavi, nije mogao odrediti koliko je ugriz bio opasan. Pomazio ju je po glavi i ona mu je polizala ruku.

„Seronjo“, čuo je Mima iza sebe. Okrenuo se i vidio Dodolu kako stoji nagnuta nad Maksa koji je nemoćan ležao na zemlji.

„Seronjo, jebem ti mater, gade pokvareni!“ viknula je i udarila ga nogom. Vidio je da plače. Nije znao što bi trebao reći ili učiniti. Činilo mu se da je reakcija pretjerana. Pepa se u međuvremenu podigla, rana je bila tek ogrebotina. Samo je bila prepadnuta.

„Puši kurac!“ viknula je Dodola na nemoćnog psa. Došla je do onog kamena kojim ga je Mima gađao i podigla ga s obje ruke. Digla ga je u zrak i uz vrisak bacila psu na glavu. Krv joj je štrcnula po nogama. Čulo se krckanje psećih kostiju. Maks je nekoliko puta trznuo nogom pa se umirio.

Okrenula se prema Mimi. Oči su joj bile crvene. Bijela suknja bila joj je poprskana kapima krvi.

„Pregazio ga je auto“, rekla je.

Mima kimne.

„Pregazio ga je auto!“ ponovi ona glasnije.

„Je, pregazio ga je auto.“