Ilirik | Mladen Blažević

ČEMU SLUŽI KORIJEN?

Ispred njih se sad opet protezala šuma, ali Krum je nazirao njen kraj. Blizu mjesta gdje se put spuštao u šumu nalazila se kamena stijena s koje se pružao dobar pogled putnicima na ono što ih čeka. Sad, kad su u šumu duboko zašli, činila se duljom nego sa stijene, ali znao je da uskoro mora zinuti livada, a onda potom i prva naselja. Svi četvero su hodali da odmore konje. Dane je ponovno sve više pričao i nije više gledao samo u Jelu nego bi pronašao nešto zanimljivo uz put i time pokušavao privući njenu pažnju.

– A jel vidite vi onaj korijen? Onaj korijen… jel vidite? Vidiš Jelo onaj korijen, što je palo stablo pa strši? Vidiš korijen? Jel… što se uskob… uskno… uskon… ustrob… ustor…

– Uskovitlao ili ustobrečio Dane. Odluči se.

Krum je gubio strpljenje prema Dani, kao i prema putu koji prolazi kroz šumu.

– Uskobrečio.

– Vidim Dane.

Jela mu se smješkala što je Dani bilo dovoljno.

– Eeee… ee… eenn… korijen je… ee… uf… zaboravio sam. Al ja znam čemu služi korijen.

– Čemu Dane?

– Drži stablo za zemlju da ne padne.

– Svašta ti znaš Dane. A jel znaš da korijen pije i vodu iz zemlje?

Garo je rijetko zbog nepotrebnog razgovora pokazivao svoje sitne mišje zube.

– Znam, služi za pit vodu i…

– I?

– Eee… medovinu…

Sad su se smjijali i Jela i Garo i Krum, a kad je vidio ostale i Dane.

– Eeee… Krumee… Ko su oni ljudi što idu?

Krum je vratio pogled ispred sebe, a prema njima su po putu hodala dvojica muškaraca.

Jesu li ovi došli iza zavoja il su izašli iz šume? Ovaj nešto drži iza leđa… sjekira… udar…

– Krume !

– Ajm… uhh… ghh…