Ilirik | Mladen Blažević

KROZ DRVENU REŠETKU

– Nešto se vani događa.

Anije Bibul je virio kroz drvenu rešetku na vratima. Teško je podnosio zatočenost. Neprekidno je gledao kroz rešetke i grozničavo razmišljao što učiniti.

– Daj da vidim!

– Ne guraj se imaš tu rupu sa strane! Gledaj kroz nju!

Sad su i Krum i Bibul gledali prema širokom prostoru obrubljenom kolibama, a Garo je iza njih zavirivao teško odolijevajući znatiželji.

– Kao da se svađaju.

– Svađaju se… ne samo to. Vidi tamo desno! Oni se tuku.

– A oni tamo su uzeli oružje.

Izvana su dopirali udaljeni glasovi.

– Sve će nas pobiti! U borbu ili bježimo! Baton kaže…

– Koji Baton! On se obogatio, a šta smo mi dobili? Ja više ne ginem za drugoga.

Krum je prepoznao duboki Radinin glas.

– Dezidijat je pravedan ljudi. On sa svojima dijeli pošteno.

– Meni se više ne gine. Hoću kući vidjet jel ima koga živog u mom rodu!

– Mi smo se rasuli ne možemo se više suprostaviti ovnovima s brda.

Garo je sada potezao Kruma za tuniku.

– Daj da vidim!

– Evo ti, ajde, šta si navalio! Izgleda da dolazi drugi Baton, a ovi ne znaju šta će.

Rasprava se nastavila, a na prostoru pred njima sad je bilo sve više ratnika. Sada su neki leđima zaklanjali pogled zatvorenicima.

– Di je Baton? Naš Baton, ona ispimješina! Pa daj ga dovedite ovamo! On pije a dolazi… ljudi odlučimo što nam je za činiti!

– Tako je! Odite po Batona! Ajde vas trojica!

Grupa je otišla po Batona i pomaknuvši se ponovno otvorila vidik zatvorenicima. Ubrzo su se vratili.

– Spava. Ne možeš ga opće probuditi.