Ilirik | Mladen Blažević

JEČAM U STUPI

Manije Enije je gledao u nekoliko sjena koje su se kretale uz rub šume. Izgledalo je kao da je otac poveo svoje sinove u šetnju. Tek kad su došli sasvim blizu postalo je jasno da se radi o muškarcima iste dobi. Veliki, koji je iz daljine ličio na oca, imao je crvenu kosu i bradu. Na prvi pogled djelovao je zastrašujuće, ali Manije Enije je iza sebe imao imao stonogu, kojoj su zadnje noge koračale po izglancanom bijelom kamenu Rima. Crveni gorostas je stao pred Manija Enija okačivši palčeve na široki željezni pojas prekriven sitnim zrnastim ispupčenjima. Manije Enije je čekao da mu se Skenobard obrati. Znao je da je to važan trenutak u pregovaranju. Naučio je to dok je još kao centurion neko vrijeme proveo na istoku u osobnoj gardi Aula Cecine Severa. Skenobard nije dozvolio zujanju muha da previše rastegne tišinu među njima.

– Ti si Manije Enije? Ja sam Skenobard.

– Skenobarde, dovoljno smo poruka izmijenili. Bilo je vrijeme da te upoznam.

– Slažem se, dosta poruka. Znamo kako stojimo. Došlo je vrijeme da ispoštujemo što smo dogovorili.

– Skenobarde, dugo si se premišljao. Cijena je malo porasla.

– Porasla? Nismo tak…

– Previše si čekao. Baton Breučki je predao Pinesa i izašao iz rata. Naše su se jedinice prošetale zemljom Mezeja. Vas Oserijate pregazimo u jednom danu. Nudim ti još jednu priliku jer smo razgovore započeli prije, ali…

– Ali što?

Skenobard više nije bio visok. Jedva je sezao Maniju Eniju do brade.

– Isporučit ćeš mi Barbina.

– Ne znam ja po kojim se brdima Barbin skiće. On sam vodi svoj rat.

– Znaš ti dobro! Ako ne znaš pošalji mu poruku, a mi ćemo ga dočekati.

Skenobard je desnu ruku s pojasa položio na svoju bradu. Ionako više na pojasu nije ničemu služila. Ponos je pao na zemlju kraj opanka zajedno sa Skenobardovim ispljuvkom. Pogledao je Manija Enija otpunuvši kosu sa čela.

– Barbin mi ne vjeruje već odavno. Neće me poslušati. Znat će da je zamka.

– Hm… e to ti vjerujem.

Manije Enije je znao da s Barbinom ne bi mogao ovako lako kao sa Skenobardom.

– Onda saznaj gdje se skriva! Gdje mu je glavni logor?

– Ne znam da li mogu. I da znam ne bi ti mogao reći.

– Ti si koza koja bi pila vode, a da ne smoči bradu.

– Čuo sam priče. Njegov je rod s Gvozdene gore… mislim…

– Pa da, s Gvozdene gore!

Manije Enije je to rekao sebi. Skenobard ga više nije zanimao. Sve su mu misli bile na putevima prema Gvozdenoj gori.

Pa da, sad se sve uklapa. Njegovi napadi na naše jedinice. Brzina napada i onda… odmah nestanu, kao da ih nije bilo… I napadali su od svuda osim u blizini Gvozdene gore. Lukav, da ne posumnjam. Barbine, samljet ću te ko ječam u stupi!