Ilirik | Mladen Blažević

RAVNICA

Nakon što su danima hodali uz rubove brežuljaka zemlja se oko njih rastegla kao da ju je netko prolio. Udaljeni vrhovi skrili su se u magli i činilo se da češljanje trave opancima nema nikakvu svrhu. Svatko je za sobom vukao svoju šutnju kao vreću. A kad nema ničega što bi privuklo pogled, čovjek ga okrene sebi. Od kad je saznao za smrt žene i sina proklinjao se što nije prije krenuo prema Rubnju. Ili što nije ustrajao onda kad je krenuo. Sad mu se nekako činilo da je sam odgađao svoj povratak. Da to nisu bile nesretne okolnosti. Sjetio se što mu je rekla Pruna kad se rastajao s Rubnjem.

Kako ono? „Tebi treba ovo putovanje! Dobar si… ne… nisi loš.“ Ja sam njoj rekao… Pitao sam je dal joj se sviđam, sjećam se. Da, a ona je rekla: „Možda odrasteš, ne može to svako“ Tako nekako. Da odrastem, da. Pa jesam li odrastao?

Pogledao je prema Aniju i Gari. Zatim mu je ispred očiju prošao Dane šutnuvši komad drveta opankom.

Čini mi se da je Dane ovdje jedini odrastao. On nikad ne laže. Ne muti vodu, ne skriva misli u bisagama. Čini ono što misli da može. Koliko može. I nisu mu drugi krivi, nikad ne optužuje. Oko njega je sve onako kako je. Sad… ova jebena ravnica je takva i ne vidi joj se kraj. Nije niko… nije Garo kriv što je reko da idemo ovuda. Uh, ovakve misli donose nevolju! E, a Garo. Sitnozubi Garo. Bibula ni ne znam. Putujem s čovjekom tri godine i ne mogu ni… Nikad ne znaš o čemu razmišlja.

Pogledao je prema Jeli.

A Jela? Ona se rodila odrasla. Ta je mala ko Pruna. Popila sav razum iz majčine sise.