Ilirik | Mladen Blažević

JELA I DANE

Krum je mislio da više ne može. A onda bi se okrenuo, vidio Jelino posrtanje i Danino cvokotanje zubima i brada bi mu se uspravila, a stopala žustrije pronalazila mulj pod vodom. Uskoro Jela nije mogla ni posrtati nego se rušila u vodu i pritom budila s unezvjerenim pogledom. Čim ju je popeo na leđa odmah je zaspala. Dane je kraj njega hodao lakše nego on, ali bio je blijed kao senatorska toga. U nepreglednoj svjetlucavoj ravnici Krum je kutom oka primjetio nešto tamno i pravilnog oblika. Bilo je daleko, ali morala je to učiniti ljudska ruka. Hodali su još dugo dok nisu prepoznali most. Penjao se iz vode, premošćavao vodu i spuštao se u vodu na suprotnoj strani nevidljive rijeke. Bio je nakošen, ali stajao je, a na njegovom vrhu je čini se bilo suho. Ako opet ne počne padati kiša. Polijegali su po suhim tesanim balvanima. Polako, ali postojano puhao je sjeverni vjetar i ledio onu vlagu u porama.

– Moramo zapaliti vatru!

Gledao je balvane da li bi izdržali da se na njima zapali vatra, a da ih ne uhvati buktinja. Nije bilo sumnje. Pocrnjeli hrast, okamenjen teško će gorjeti pod vatrom. Balvani bi gorjeli jedino da vatru zapališ pod njima. Osim toga, samo da on nju zapali, lako će ju polijevati vodom. Most je pod sobom nakupio hrpe granja koje je nanijela voda. Krum je lomio grančice i grane koje su stršile iznad vode. Uz ostatke ograde mosta bilo je tu dovoljno drveta da se izdrži noć pred njima, ali Kruma je više zabrinjavalo kako pronaći nešto suho da iskra iz kresiva ne padne u vlagu. U zavežljaju koji je nosio iza miške slama i guba su se nekoliko puta smočili pri padovima u vodu. Pogledao je grančice koje je pokupio pod mostom. Neke su se činile skoro suhima. Uzeo je nož i jednu koja mu se činila najsušom, te počeo strugati iverje na što tanje komade. Svaki iver bi slagao na suhi dio balvana kraj sebe izlagajući ga vjetru.

Dugo je pokušavao dok nije upalio vatru. Jela i Dane su cijelo vrijeme spavali tako nepomično da je nekoliko puta provjeravao jesu li živi, ili ih je studen odvela u rajevinu. Kad je zapucketalo primakao ih je vatri. Jela se trgnula i počela mahati nogama kao da se bori s bujicom.

– Dobro je Jelo, nećemo umrijeti. Ne znam što je s onom dvojicom, ali mi nećemo umrijeti. Nas troje. Obećajem ti!

Izvadio je iz zavežljaja komad svinjetine. Iako pečen, ucrvao se. Prepekao ga je i podijelio na tri dijela. Umalo siti zaspali su sklupčani kraj vatre i stisnuti jedno uz drugo. Ujutro je uz njih bio stisnut i Dane. A voda je bila u opadanju.