Ilirik | Mladen Blažević

DANE PRIČA

Dane je cijeli dan pričao. Često je to bilo ponavljanje nekog događaja koji se dogodio uz put. Recimo:

– Ha… kako je Garo viknuo kad mu je ispred nogu protrčao onaj praščić? Ha,ha… kako je viknuo. Ha… Prestrašio se… ha,ha… Prestrašio se. Jel se jako prestrašio? A Krume?

Pa onda opet:

– Ha, ha… kako se Garo prestrašio i viknuo kad mu je prošao onaj praščić ha prestrašio se praščića. Jel da Krume?

Pa opet:

– Ha, Garo se prest…

Gora od tog ponavljanja bila su samo pitanja.

– A zašto se Garo onako prestrašio?

I nije znao što je gore. Ukoliko ne odgovori na pitanje. Dane će ga i dalje postavljati s istim tonom. Dok se ne dogodi novi zanimljiv događaj. Pokušao je vikati i prijetiti mu, ali Dane bi ušutio samo nekoliko minuta, pa nastavio gdje je stao. Ukoliko bi pak odgovorio na pitanje. Uslijedilo bi novo zašto.

– Zato što mu je praščić naglo izletio ispred nogu.

– Zašto mu je praščić onako izletio?

– Ne znam pitaj ga.

– Zašto da ga pitam?

– Ako želiš znat praščićeve razloge.

– A kamo je praščić išao?

– U šumu.

– A zašto?

I sve opet ispočetka. Gore od odgovaranja na dječakova pitanja bilo je pričanje s Garom. Dječak bi se tada obično ušutio i gledao u Krumova i Garova usta kao da ih ne čuje pa čita s usana. Krum nije podnosio Garino laskanje i prihvaćanje svega što bi rekao. Bilo je u njemu nešto na što ga je Barbin upozorio. Krum je zato, kako bi izbjegao dječakovo zašto, bježao vlastitim brigama i razmišljao o situaciji u kojoj se nalazi. Znao bi tako potegnuti dobar komad puta, prije nego bi ga probudilo dječakovo:

– A zašto si se tako namrštio? Jesi ljut?