Posudi mi smajl | Nora Verde

BICIKLIJADA ZA PET. A???

 

Ja i Mala otišle smo provozat moj novi rabljeni bike po Jarunu.

Čim smo dotakle žal na jarunskoj plaži, reče ona meni da sam nekoordinirana i nelogična, da nikad ne zna razumijem li je dok mi nešto govori. I da kako ne mogu vozit bicikl i razgovarat na mobitel.

„Kakva si ti to žena? Gdje ti je talent za multi tasking?“ već se žesti, a ja se osjećam k’o rabljena tenisica na popustu u Tvornici.

„Ne znam, jebote, loša sam na simultanke“, govorim joj i trudim se da ne zvučim maleno i posrano. Ipak, osjećam se baš tako, ne znam kako bih odgovorila na ove nove izazove naše veze. Upinjem se da kažem ili učinim nešto dostojanstveno, iz pete potežem zadnje atome strasti.

„Jednostavno nisam takva, ne mogu se koncentrirat na tri stvari u isto vrijeme“, potežem zadnji return, pa kud puklo! Ona i dalje šizi, pa se rezignira, i tako ukrug…

I onda smo se posvađale, nakon čega sam ja otpičila tristo metara dalje po cesti i u jednom trenutku stala i sjela na kamen, čekajući je da stigne iza ugla. Gledam i sve čekam da se Mala pojavi i da joj kažem da sam sroljo i da idemo kvragu dalje. Male niotkuda. Ja luda i kriva k’o toranj u Pisi. Čekam je, zovem, kaže mi: „Ajde, frajerice, vozi dalje kad si faca…“ Prekinem, spremim mob i vozim sve misleći sad će ona čekat tu na nekom raskršću, ali nema, ni snijega, ni labudova, ninjr… Čekam je, totalna Balada u predgrađu, da ga hebeš… Čekam i sebe da se promijenim, evo me još se čvrsto držim za svoje „ludo kamenje“ putem. Nema je, i moš se slikat u Mare Milin, ali džaba ti. Zovem je opet, kaže da je pred Britancem i: „Doma, doma!“ Svađamo se, držim mob i vozim – jer ona kaže da mogu – i onda se spičim s bajka i zaribam nogicama i rukicama po asfaltu. Mobitel u pet dijelova, ležim poraženo i stenjem, privlačim pažnju prolaznika. Neka djevojčica s Calvin Klein torbicom zastane i upita me: „Trebaš pomoć, je li sve u redu?“

„Ma oke, malo sam se samo ogrebala“, face zgrčene u polubolnu grimasu velikodušno odbijem velikodušno ponuđenu pomoć.

Nakon ovog danas čini mi se da bih ja stvarno trebala kupit kacigu, al’ ne za Malin motor, već za moju biciklu. Budalo, ponekad se ulovim da te volim i dok se svađaš sa mnom. Ipak si, ma što bilo, moje prkosno ždrijebe koje hoću, želim, stisnuti najčvršće što mogu. Ma mogu nam ga počmarit, rekao bi neki, bilo koji lik iz ranih romana Ede Popovića.

Kolačiće koristimo kako bismo poboljšali Vaše korisničko iskustvo. Ukoliko se slažete, tada prihvaćate korištenje kolačića i web stranice sukladno našoj politici privatnosti.